Истина је, међутим, да ми не знамо прецизно шта се дешава, ни како буквално изгледа рај, будући да је то (углавном) ван граница нашег тренутног искуства, а сигурно и ван могућности
да се то знање уопште и веродостојно пренесе. Свети Апостол Павле који је имао виђење Царства небеског просто каже: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га воле.“ (1.Кор. 2,9)
Важно
је знати да у Православној Цркви осим догматâ (којих се држимо ако желимо да будемо у пуноћи Цркве) постоје и тзв. теологумене илити богословска мишљења. То нису саборима установљене истине вере, већ богословска мишљења којих можемо
и не морамо да се држимо. Важно је да се та богословска мишљења не противе догматима и махом су споредна за спасење, па и схватање Бога. Уоквиру тих богословских мишљењâ постоје разлике које су, због наведених разлога, дозвољене али које не треба да
стварају раздор међу верницима. Једном речју: о неким стварима можемо да верујемо овако или онако, и да останемо православни, јер то није суштински битно. Неке од тих ствари су и различити детаљи око схватања живота после смрти.
Ова тема је веома широка,
те нећу успети да је сасвим обрадим за потребе форме какву изискује блог на интернету. Али ћу покушати да приближим основне ствари.
Постоји ли живот после смрти?
Кроз већи део Светог Писма је присутна Богом откривена
истина да постоји живот после смрти. То је Христос говорио (Јн. 11, 25-26) и Својим Васкрсењем непобитно доказао и нама омогућио да у заједници са Њим, Оцем, Светим Духом и вољенима живимо вечно. Символ вере каже да „чекамо
васкрсење мртвих и живот будућег века“. Не можемо се ни сматрати православним хришћанима уколико не верујемо да је Христос победио смрт и нама омогућио живот вечни. Христово Васкрсење и наше васкрсење је основ наше вере.
Како
доспети у живот вечни?
Православни верују да је Бог Извор живота. Вечни живот не задобијамо само својим добрим делима, вечни живот је дар Божији нама. Али Он га не намеће, Он ни Себе на намеће, дао нам је слободну вољу. „Пред вас стављам
живот и смрт. Живот, дакле, изабери, волећи Господа.“ (Понз. 30, 19) Христос је потврдио да љубав према Богу обавезно укључује љубав према ближњима, једно без другог не иде. Син Божији је узео људску природу и Њу принео у љубави Оцу. Зато
и кад је умро, васкрсао је, испунивши првобитно човеково назначење: да буде у заједници са Богом. Ако препознајемо ту љубав, на њу се настављамо и са Васкрслим се сједињујемо кроз Причешће, ми прелазимо из смрти у живот. „Заиста, заиста вам
кажем: Који верује у мене има живот вечни. Ја сам хлеб живота. Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре.” (Јн. 6, 47 – 50) Поједностављено: у Рај одлазимо ако волимо Бога и волимо ближње
и по тој љубави живимо.
Али како ће то изгледати?
Опште васкрсење се дешава на крају људске историје – онакве како је ми знамо. Бог ће након Христовог Другог доласка Својом силом учинити бесмртним не само наше душе, већ
и наша тела. Мртви неће васкрснути у телима у којима су сахрањени јер она су пропадљива, већ ће васкрснути у духовним телима, која нису пропадљива. Како? „Својом речју, исто онако као што је створио свет Својом речју, исто онако као
што је васкрсао једну умрлу девојку и умрлог младића и Лазара, својом речју. Исто ће се догодити и приликом општег васкрсења: Мртви ће чути глас Сина Божјег и оживети (Јн. 5, 25).“ – објашњава Св. Николај Велимировић у „Вери светих“. Једни
ће васкрснути на живот вечни, а други на суд. Једне ће Христос препознати као Своје, док друге неће јер гладне нису нахранили, жедне нису напојили, болеснима нису дошли, итд.
По Другом Христовом доласку, наиме, васкрсавамо у измењениим, преображениим
телима, али ипак нашим телима, не неким другим. У Јеванђељима видимо да Христос након Свог Васкрсења може да пролази кроз зид и нестаје пред Апостолима, али исто тако тражи да једе и каже апостолу Томи да Га дотакне. Два ученика
Га чак нису ни препознала, иако су дуго с Њим причали, све док с Њима није поделио хлеб и вино, и тад су Га препознали. Што ће рећи, ако се сјединимо с Васкрслим Христом (кроз Причешће) ми ћемо Га и познати, ми ћемо имати васкрсла тела која неће бити, као
ова, подложна ни болести, ни смрти, ни физичким ограничењима, али ће бити наша тела и то ћемо сасвим бити ми, и то у свој својој пуноћи. Апостол Павле та нова-стара
тела назива „духовним телима“. „Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; Сеје се у бешчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно ( природно - ψυχικόν)
, устаје тело духовно (πνευματικόν).“ Са напоменом да у старогрчком ψυχικός може да означава и душу али и природни идентитет, тако да се може рећи и „природно
тело“ које се сеје, оно подложно природним законима, а устаје духовно, небеско. Ово је чврсто утврђено и у српским обичајима, па тако кажемо да се неко „сахрањује“, јер „сохранити“ је наша стара реч која значи „сачувати“.
Природна тела препуштамо земљи на чување. Исто тако, кољиво или жито које се спрема на сахранама, подушјима и крсним славама означава чврсту веру да ће „посејано“ тело покојника опет устати, као што посејано жито никне, устане из земље.
Откривење
подробније говори о овоме: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убијелише их у крви Јагњетовој. Зато су пред пријестолом Божијим, и служе му дан и ноћ у храму његовом; и Онај који сједи на пријестолу обитаваће на њима. Неће
више огладњети, нити ће више ожедњети; и неће их пећи сунце, нити каква жега. Јер Јагње, које је насред пријестола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових.” (Откр. 7, 13-17)
Шта ће бити са светом по Другом Христовом доласку?
Свет ће се такође преобразити и биће лишен свих својих недостатака. Како види Апостол Јован у Откривењу: „ И видех небо ново и земљу нову; јер прво
небо и прва земља прођоше, и мора нема више. (...)И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево све чиним новим.” (Откр. 21, 1-5)
О овоме још мало касније.
Шта се дешава са душама преминулих до Другог Христовог доласка?
Постоје различита богословска мишљења о томе шта се дешава са душом до свеопштег васкрсења. И док једни говоре о некој верзији „сна душе“,
више има смисла да душе привремено одлазе тамо куд су се покојни за време овоземаљског живота кретали, и што су у себи носили: у Царство небеско или „таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба“. Зато се и молимо Богу за покојнике, зато су ту и Задушнице,
зато верујемо и да се они моле Богу за нас. Јасно, не иду сви у Царство небеско, јер се нису сви ка њему кретали и нису њиме живели.
Зашто би милостиви Бог створио пакао?
Није Бог створио пакао, као што није створио ни грех. То је
учинио човек. Да ли је светлост крива ако човек самовољно оде у таму, да ли је ватра крива ако својом вољом неко оде у студен? Тако и човек самовољно одлази од Смисла и Живота и окреће се бесмислу и смрти. (Опширније на линку: Ако
је Бог љубав, зашто кажњава?)
Исто тако, треба напоменути, постоји богословско мишљење, управо због овог аргумента Божије милости, да након Последњег суда они који су се од Живота удаљили не иду у пакао, већ, просто, у небиће. Сасвим
умиру, ишчезавају. Бог је извор живота, они нису и не желе да буде с Богом, те стога – сасвим умиру.
Овде се поставља питање око којег се много дижу гласови. Да ли је душа смртна? Не, она је бесмртна, али не по својој сопственој сили, не по својој
суштини, већ по Божијој благодати. Бог је Једини Извор живота, а ми у том Животу можемо и не морамо да учествујемо.
Треба поменути и виђење да ће Бог учинити све да би баш све спасио, и то схватање се назива апокатастаза. Овај став су, руку на срце,
имали неки свети оци, али је само (с разлогом) ретко заступљено богословско мишљење. Лично не одобравам апокатастазу јер се коси са схватањем Бога који поштује људску слободу јер би је овим силио да буде с Њим, умањује и значај наших дела (зашто бих се трудио
ако ће ме Бог свакако спасити?) али и збуњује начин како би успео да приволи к Себи неког ко је умро као зла особа. То би онда укључивало митарства.
Шта су Митарста?
Постоји и веровање у тзв. митарства илити „царине“.
Ово учење је варијација римокатоличког учења о чистилишту и сматрам да би Црква требала да донесе коначни суд о овом богословском мишљењу будући да се ипак судара са православним схватањем личности и спасења. Наиме, ово учење вели да после смрти душа пролази
додатна искушења да би се на неки начин додатно „очистила“. На сваком митарству стоје зли духови који од душе траже откуп за одређену врсту греха, да би та душа могла даље да настави пут. Иако митарства немају теолошку основу, нити се у Светом
писму помињу директно или индиректно, нити су прихваћена ни на једном црквеном сабору, неки савремени духовници и теолози прихватају ово учење, само на основу тобожњег искуства две, три особе. У овом учењу Бог је споредна личност, јер
се изводи закључак да особа својим праведним животом може избећи опасност и без препрека стићи у Рај. Следећи је проблем схватање личности: човек је и душа и тело, па је збуњујуће како (и зашто би?) сама душа била
гурана у нова искушења. Рецимо, како да се искушава блуду или преједању ако нема потребе које има тело? Следећи је проблем схватање да свако добро или лоше дело захтева идентичну реакцију натраг, што би било ближе хиндуистичкој карми него православном учењу
о могућности покајања, промене и Божије милости. И тако даље. (Више о томе говори о. Зоран Ђуровић овде. )
Да ли животиње иде у Рај?
Црква се није директно бавила овим питањем али на основу библијских стихова видимо да је Бог наменио и творевини да се спашава, а у њу спадају и животиње. Тако ћемо у представама Царства небеског на иконама често видети животиње, и то дивље поред питомих.
У књизи пророка Исаије Бог говори о будућем Јерусалиму: „Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во, а змији ће бити храна прах, неће чинити зла ни штете на светој гори мојој.“ (Иса. 65. 25). Дакле, у преображеној творевини животиње
неће бити дивље, нити ће људи имати потребу да их једу, какво је било стање и у Едему пре пада. Опет, ово је једно од богословских виђења које уједно не позива на неко веганство, будући да је и Христос јео рибу (али се ово виђење веганству ни не противи).
Са друге стране, поред осталих, многих аспеката које пост носи, ту је и онај покушај хармоничног односа према творевини, тј. изображавања Раја „у малом“ и сада.
Рај као лепа природа?
Постоји схватање
живота после смрти као обитавања у прелепој природи, са вољенима, у свеопштој хармонији са свим људима (и можда животињама). И то је врло близу истине. Природне лепоте које нам је Бог даривао могу послужити као слика оне будуће лепоте које још људско
око не виде. На крају крајева, сво великолепије богослужења служи управо да буде икона рајске лепоте. Зато се осликавају Свети и Христос, они су са нама у Царству небеском. Зато мирис тамјана, одежде свештеника, појање, симболичне радње, зато слављење Бога,
једнодушно исповедање и љубав сабраних у храму, итд. То је све слика, икона Царства небеског. Јованово Откривење говори да после другог Христовог доласка у новој творевини неће бити храма, јер је храм Његов Господ (Откр. 21, 22). То је зато што слика (икона)
постаје стварност – храм постоји да би људе привео Царству, а тада ће Царство небеско доћи у својој пуноћи.
Шта по православном схватању сигурно неће бити?
Реинкарнација, илити поновно рађање овде, сасвим се коси са хришћанским
схватањем спасења. О томе сам говорио раније овде.
Кад ће бити Други долазак Христов?
Кад су исто питали Христа Он је одговорио: „О дану томе
и часу нико не зна, ни Анђели небески, до Отац мој сам." (Мт. 24, 36) То нам је довољно. Христос често говори параболе које се могу односити и на смртни час сваког од нас, али и на Његов Други долазак: никад не можемо знати кад ће се то десити и зато морамо
стално бити трезвени и спремни. И то је најпотребније знати. Било какво „рачунање“ или погађање сасвим је бесмислено, па и грешно, јер тиме показујемо неповерење према Христу. Рекао нам је да не знамо и не можемо знати, и из овога исходи, не треба
да знамо. Будимо, просто, увек трезвени и имајмо поверење у Бога.
Живот после смрти и обичаји
Наш народ има многе и добре и лоше обичаје везане за веру у живот после смрти. Тако је, рецимо, добар обичај поменуто кољиво, али и спремање
оброка за гладне. Даћа нипошто није намењена да се на њој људи одају греху преједања или опијања, далеко било, већ је ту да би се ближњи који су испратили покојника настављали на његову доброту и хранили гладне, појили жедне, итд. Лош је обичај
остављање много хране на гробно место, као да ће то покојнику требати, јер неће. Једнако важи и за остале неукусне обичаје као што су забијање цигарете у гроб, доношење кафе на гробно место или постављање исте на прозор где је покојник живео. Покојник је тело
препустио земљи на чување и у поменутим стварима више не може да ужива. Ови погрешни обичаји су везани и са схватањем да душа лута 40 дана после смрти, обилазећи драга места. Попут митарстава, ово нема теолошку основу али Црква толерише схватање јер и не штети
чистоти вере. Са друге стране, штете такви, скоро пагански обичаји. Молитва након 40 дана се обавља јер је Христос након Васкрсења 40 дана био са апостолима, након чега се вазнео Оцу. Дакле, опет је повезано са вером у васкрсење тела.
Молитве
за покојнике.
Осим личних молитви које сви можемо да приносимо Богу, без обзира на то да ли је покојник био православни хришћанин ( о томе овде ) , на
богослужењу можемо заједнички да се молимо за преминуле православне. То чинимо давањем свештенику списка имена са живима и преминулима које он помиње при спремању Дарова за Причешће. То чинимо и молитвом у одређене датуме, тј. држањем парастоса. Поштовање
према покојницима опказујемо и одржавањем доброг сећања на њих и одржавањем гробних места, итд. О томе више овде.
Још неке напомене.
На интернету се могу
пронаћи различити текстови који могу да унесу смутњу, па и немир онима који их читају. На првом месту мислим на оне текстове или видео-предавања у којима се скоро па прети Христовим Судом, или пак митарствима. По томе испаде да се скоро нико неће спасити,
и људи уместо да буду охрабрени Христом Који је за нас смрт победио, они се ужасну својом тобож превеликом грешношћу и уплаше се да ће сигурно бити прогнани у пакао. Иако је, разуме се, преко потребна трезвеност, онај који је спреман да воли и да се у тој
љубави мења, а при том позива Бога као помоћника и захваљује му се на свим добрима, тај је на добром путу. Наш Бог није ситничав ни осветољубив, Он је Љубав. Волимо и не бојмо се. И у тој љубави мењајмо себе и дарујмо себе другоме. Ако сагрешимо
(а сви сагрешимо), не гледајмо грех као неки строго кажњив преступ, већ као удаљавање од Небеског Оца. И хрлимо Му што пре натраг, а Он ће нас топло дочекати.
Мање радозналости, више поверења.
Ако одлазите у посету веома драгој
особи, вама није важно да ли ће вас дочекати са изобиљем хране на столу или ће вас замолити да са њим обавити неки неодложив посао. Ви се радујете том сусрету, остало је све споредно. Царство небеско је сусрет са Богом и са нашим вољеним људима. То је најважније
што треба да знамо. Ако имамо поверења у Бога, знамо да ће учинити оно што је најбоље за нас. Претерана радозналост показује недостатак поверења. Са разлогом није открио детаље како изгледа живот после смрти, али је у детаље причао како да тамо доспемо. И
оно што је веома важно: у љубави се не крећемо због награде. Не молимо се Богу и не чинимо дела тик да бисмо себе спасили, већ јер смо Богу захвални на свему што нам је дао, на свему што Он Јесте и на свему што је наш ближњи. Тиме, временом, љубав не постаје
спољашњи стандард, већ наше унутрашње биће. Нови Закон је, како је Бог рекао Исаији, записан у самом нашем срцу, Царство небеско је, како каже Христос, у нама. Љубав тако постаје као дисање, а дела као покрети тела. Не чинимо дела љубави
зато што ћемо због њих у судњи дан срести Христа. Чинимо их јер то јесте сусрет са Христом, ближњима али и нама самима, оним правим нама.
Марко Радаковић
Извор: Авденаго
ДОДАТНА ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА О ЖИВОТУ ПОСЛЕ СМРТИ
Апостол Павле описује: „Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити, одједном, у трену ока, при последњој труби;
јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се променити. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда
ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? А жалац је смрти грех, а сила је греха закон. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.” (1. Кор. 15, 51-57)
На сахранама се чита следећи одељак: „ Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести
с Њим. Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; А потом ми живи
који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.” (1. Сол. 4, 13 – 17)
Чита се, такође и одељак из Јеванђеља, кад Христос каже следеће: „Заиста, заиста вам кажем,
да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи; И даде му власт и да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе, јер долази час
у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијег, И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.” (Јн. 5, 24-29).
Већ у првим главама Библије видимо да смрт улази у људску природу јер
су прародитељи упркос забрани пробали плод познања добра и зла, а да је постављен анђео који им брани да приђу плоду дрвета вечног живота. Зато ће касније црквени песници препознати Пресвету Богородицу као Нову Еву: прва је кушала плод
своје самовоље и кроз њу је ушла смрт у људску историју, нова Ева је у послушности Богу дала свима Христа Који јесте Живот.
Шта се дешава после смрти? - православни портал (zivereci.com)