Црногорским властима било би боље да се запитају каква је то држава ако тако битна личност као што је патријарх српски Иринеј у њој препознаје дух НДХ, каже Марко Ковачевић из НСД поводом оштрих реаговања црногорског врха на упозорења поглавара СПЦ о лошем положају Срба. Умјесто добродошлице, патријарх је добио претње, каже Матија Николић из ДСС.

Фото: Небојша Поповић, Спутњик

Патријарх је током посете Подгорици казао да је положај СПЦ у Црној Гори гори него у време османске окупације, док је положај Срба као у време озлоглашене фашистичке Независне државе Хрватске. На то се прво огласила Влада која је констатовала да су оцене патријарха Иринеја „злонамерне, паушалне и неутемељене“, као и да „говоре о ономе ко их је изрекао, а не о ономе на чији су рачун изречене“.

Све је кулминирало изјавом председника Црне Горе Мила Ђукановића који је српског патријарха назвао „непристојним гостом“, као и да очекује да он демантује своју изјаву о положају Срба у Црној Гори.

Интересантан је такође био и однос државних и прорежимских медија који су првобитно готово игнорисали чињеницу да се српски патријарх Иринеј налази у посети Подгорици, а уочљив је био и мањак поштовања, па медији поглавара највеће верске заједнице у Црној Гори обично нису ословљавали са „Његова светост“ или „патријарх“, већ само са — „Иринеј“.

На страну форма, али упозорење патријарха на тежак положај Срба у Црној Гори очигледно је погодило мету. Страсти су се моментално узбуркале, што указује да проблем није измишљен, него да је веома озбиљан, а што је иначе моментално потврдила и необично оштра реакције друге стране.

Време концлогора је прошло, али…

Портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић сматра да је пре свега „неумесно да неко, попут садашњег председника Црне Горе, назива српског патријарха гостом у земљи у којој је 70 одсто народа под духовним окриљем Српске православне цркве“, а још мање да, како каже, „тражи замерке истинитим наводима Његове светости“.

Уместо тога, било би боље, додаје Ковачевић, да се председник сâм „запита каква је то држава у којој једна тако битна адреса са разлогом препознаје дух НДХ“.

„Да подсетим, усташки министар Миле Будак је 11. јуна 1941. као ’решење српског питања‘ изнео програм НДХ: ’трећину Срба побити, трећину протерати, а трећину покрстити‘. Као што знамо, једно од начела ове (црногорске) власти јесте да ко жели да буде Србин, треба да иде у Србију. Такође имамо систематски рад државе на асимиловању Срба, као и на смањењу броја говорника српског језика, што је дало конкретне резултате на попису становништва из 2011. године, где имамо 20.304 Срба мање него на попису 2003. године, док је број оних чији је матерњи језик српски на попису из 2011. године мањи за чак 127.845“, прецизира Ковачевић.

Према речима нашег саговорника, Црна Гора је систематским радом успела да доведе до њиховог нестанка као Срба и људи чији је матерњи језик српски.

„С обзиром да је време концлогора прошло, ово можемо прогласити савременим начином спровођења Будаковог програма за решење српског питања“, оцењује Ковачевић за Спутњик.

Он такође додаје и да је „један од модела покрштавања у НДХ било и оснивање такозване Хрватске православне цркве која је требало да буде прелазни модел ка потпуном наметању католичког верског идентитета“. „Тај модел преузела је и држава Црна Гора која је основала неканонску, парацрквену организацију, такозвану Црногорску православну цркву са сличним циљем — да атакује на имовину и вернике канонски и историјски утемељене Српске православне цркве“, истиче Ковачевић.

Наш саговорник додаје и да је „број запослених Срба у локалним администрацијама и јавној управи такође на нивоу инцидента и врло сличан проценту Срба који су заузимали одређена места у администрацији Независне државе Хрватске“, док је „прогоном ћирилице и државном химном, коју је писао пропагатор НДХ Секула Дрљевић, актуелна власт успоставила симболичку везу са том монструозном државом из периода Другог свјетског рата“.

Патријарх нема шта да демантује

Потпредседник Демократске српске странке (ДСС) Матија Николић подсећа да би „председник једне државе у којој је православни живаљ већински и у којој се традиција поштовала као што се поштовала у Црној Гори, морао за почетак по неком протоколу, друштвеним нормама, па и васпитању дочекати патријарха Српске православне цркве који је дошао у посету“.

Николић додаје да „садашњи председник Црне Горе Ђукановић не само да није дочекао патријарха, него га није ни испратио, или боље рећи, испратио је патријарха Иринеја са нашег прага, претећи му иза леђа да ће му следећи пут залупити врата пред носем, уколико не буде добар и уколико не учини и помогне да се уради све оно што је Ђукановић записао у новом програму своје партије, а затим преточио у нови закон о слободи вероисповести“.

Управо на на том питању ће се, са жаљењем предвиђа Николић, „у будућности ломити копља у Црној Гори. Односно, да ли ће опстати Српска православна црква са својим садашњим устројством и огромном већином верника или ће Ђукановић направити своју приватну цркву и створити проблеме са несагледивим последицама по све у Црној Гори“?

Наш саговорник се такође пита „шта заправо Ђукановић жели да патријарх демантује и да ли он уопште жели да се нешто демантује или му је било само важно да за сада подигне прст и заоштри реторику са Црквом“, као и „какве су сличности и разлике са садашњом и некадашњом Хрватском са којом власт у Црној Гори жели да има најбоље односе и зар данашња Хрватска такође није решавала српско питање, што је чинила и НДХ“.

Подгорица/Фото: Flickr

„Док су у некадашњој Хрватској чињени масакри, прављени логори и убијано на стотине хиљада Срба у тим логорима, дотле је данашња Хрватска то завршила у чувеном ’блиц кригу‘ званом ’Олуја‘, протеравши опет на стотине хиљада Срба и убивши неколико хиљада. Зар није Хрватска од Срба желела да направи мањину, зар није имала расне законе који су у највећој мјери били уперени против Срба и Јевреја? Како су живели Срби у Хрватској пре него што је против њих покренут свеопшти рат? Да ли су им уништаване цркве, одузиман српски језик, протеривана ћирилица, одузимано право на запослење? Какву дискриминацију трпе деца која затраже сведочанство на ћирилици? Свима у Црној Гори ово звучи више него познато. Црна Гора са овим живи свакога дана, тако да нажалост нема ту шта ко да демантује“, сматра Николић.

Николић, потпредседник ДСС-а на крају се ипак нада да ће се зауставити ова тенденција и позива и патријарха и председника да учине све што могу да се ово тешко стање промени, док Марко Ковачевић из Нове сматра да „држава Црна Гора мора да реформише свој модел деловања и направи јасан отклон од усташких елемената, који су тренутно саставни део њеног апарата“. Уместо тога, како закључује, „она мора дати Србима права која им припадају и српском језику место које заслужује“.

Небојша Поповић, Спутњик

http://hronograf.net/2018/07/24/patrijarh-je-u-pravu-burne-reakcije-posle-odgovora-podgorice-patrijarhu-kako-je-crna-gora-primenila-recept-ndh/

 

Дневни листови Политика и Вечерње новости одбиле су да објаве плаћене читуље које је Покрет обнове Краљевине Србије послао за генерала Драгољуба Дражу Михаиловића и руског Цара Николаја II Романова, који су убијени на исти дан, 17. јула, 1946. и 1918. године.

– Уредници Политике и Новости живе још увек у времену диктатуре чим нису чули да је Дража Михаиловић рехабилитован, а руски Цар Николај II био највећи савезник и пријатељ Срба.

До њих још увек није стигла вест да је генерал Михаиловић најодликованији српски официр, који је примио одликовање за заслуге у борби против нацизма од америчког председника Харија Трумана 1948. године и француског генерала Шарла Де Гола 1943. године. Они као да не знају да је Цар Русије Николај II Романов објавио рат Немачкој и Аустроугарској због њиховог напада на Србију у Првом светском рату и да је током читавог рата бринуо о положају српске војске, често се сукобљавајући са својим савезницима због тога. Ако њих двојица нису заслужили да им се објаве читуље које би ПОКС уредно платио, онда не знам ко јесте – истакао је народни посланик и председник ПОКС, Жика Гојковић.

ПОКС је због ове неправде према људима који су живот дали за Србију, а Србија им не да да се нађу ни на читуљама, упутио протесно писмо власницима и уредницима ових медијских кућа и доставио им је доказе о одликовањима генерала Михаиловића, одлуку суда о рехабилитацији, као и уџбенике историје за основно образовање, из којих се види улога Цара Николаја у заштити српских интереса.

ПОКС се захваљује листу Дневник који је пристао да објави читуље и показао висок степен професионалности, али и познавања историје.

Није нимало случајно да је генерал Дража Михаиловић стрељан, са другим монархистима осуђеним у процесу који су титобољшевици монтирали, у ноћи између 16. и 17. јула 1946. године, у истој ноћи када су Лењинови бољшевици, у Ипатијевском дому на Уралу, стрељали Свете Царске Мученике Романове: цара Николаја Другог, великог српског заштитника, царицу Александру, царевића Алексеја, царевне Олгу, Татјану, Марију и Анастасију и њихове одане помоћнике. Дража је убијен уместо краља Петра Другог Карађорђевића, који је био недоступан Титовим џелатима; убијен је симболично, да би била уништена вертикала три највеће вредности српског народа, које су, по Владики Николају, Бог, Краљ и Дом.

Цареубиство или убиство краља је симболички еквивалент богоубиства: од тог часа, почиње изградња безбожног света, у коме је, како рече Достојевски, све дозвољено: од разбијања атомског језгра до рата против Богом дарованог темеља живота: гена. Револуција је само споља гледано друштвени преврат; она је, на првом месту, луциферијански устанак против Бога Живога, и сви који су били под комунизмом то су, на својој кожи, осетили.

И цар Николај и генерал Дража били су племенити борци за Божји поредак у свету, и зато их нису само убијали тако да им се ни гроб не зна (посмрти остаци Царских Мученика уништени су, а генераловог тела и даље нигде нема): њих су, деценијама, клеветали и о њима лагали, да би уклонили њихове ликове са обзорја руске и српске историје…

Видовдан 2018. – освећење темеља будуће цркве посвећене Светом кнезу Лазару и Николају II Романову./Фото: Татјана Батак Петровић

Наравно, тај посао није им успео: Цар и његови су канонизовани 2000. године у храму Христа Спаситеља у Москви, а ђенерал Дража је поново постао лик око кога се окупља млада Србадија, желећи да се врати себи и своме. Што се комуниста и њихове улоге у историји Русије тиче, Владимир Путин их је недавно назвао издајницима, што су они били и у историји нашег народа: од Ранковића и Крцуна, преко Латинке Перовић, до њихових данашњих другосрбијанских ишчадија, они живе од издавања заветних вредности светосавско-видовданских. Време пролази, и свест о томе ко су комунисти биће све јача, као што ће јачати и свест о томе да је генерал Михаиловић бесмртни вожд Трећег српског устанка.

Бог да му душу прости, а нама да дарује да останемо на путу српске слободе!

ФБ Стојан Бањац / ПОКС

http://hronograf.net/2019/07/17/politika-i-novosti-odbile-da-objave-citulje-drazi-i-nikolaju-ii-romanovu/

 

Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо, каже један од најутицајнијих епископа СПЦ.

Фото: СПЦ

Први пут у историји Православне цркве над њом се надвија реална опасност од новог великог раскола, овог пута не између хришћанског Истока и Запада него унутар самог Истока. Ако би дошло до тога, а ја се надам да, упркос свему, неће доћи, то би био већи и тежи раскол од свих претходних у историји Цркве, квантитативно већи и од раскола из 1054. године, с обзиром на данашњу бројност помесних православних цркава и њихову раширеност у свету. Овако владика бачки Иринеј коментарише упозорење Светог синода Руске православне цркве да је цео православни свет у опасности после одлуке Светог синода Васељенске патријаршије о постављењу двојице „егзараха” за Кијев.

– Морам, узгред и укратко, да разјасним појаву двојице цариградских „егзараха” у Кијеву. Они, наиме, нису тамо постављени него послани на неко време, у конкретној мисији спровођења плана о додељивању аутокефалије украјинским расколницима више боја и врста, а против воље законите, канонске цркве у Украјини, једине која у тој земљи јесте Православна црква, призната од свих цркава, почев од Цариградске патријаршије. Реч егзарх има разна значења у разним контекстима, али овде значи просто изасланик, легат, представник. Да бисмо разумели о чему се ту ради, морамо замислити ову слику: у Скопље долази делегација с обалâ Босфора да испита модус и процедуру додељивања аутокефалије тамошњој цркви која је у расколу са свим црквама, укључујући, на првом месту, саму Цариградску патријаршију, а ћутке заобилази канонску цркву и њеног поглавара, архиепископа Јована, иначе јединог којега признају сви, па и споменута делегација и они који су је послали…

Могуће је замислити и још већи оксиморон: слична делегација стиже на Цетиње, ту се настањује на неко време и почиње да разрађује процедуру давања аутокефалије Мирашу Дедеићу (самозваном Михаилу) и његовој расколничкој секти, иако га је претходно сама Цариградска патријаршија рашчинила због његових канонских преступа, док законити епископ, митрополит Амфилохије, добро познат и у самом Цариграду и у православном свету уопште, не бива удостојен ни посете и поздрава, а о читавој „миротворној” и „ујединитељској” операцији сазнаје из новина и с малог екрана – каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј.

Да ли та опасност од раскола, у ствари, већ постаје стварност јер се у истом саопштењу Светог синода Руске православне цркве констатује и да је „процес према изјавама васељенског патријарха неповратан и биће настављен”?

И ја знам за такве изјаве, али сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани. Понављам: надам се у Бога, заједно с огромном већином православних хришћана широм света, да Цариградска патријаршија, историјски гледано мати свих словенских цркава, неће прећи фатални Рубикон и да ће светињу јединства Цркве ставити изнад овоземаљских „примата”, антагонизама, интересâ, утицајâ…

Да ли ће се Српска православна црква на било који начин одредити према овим догађајима и одлукама у вези с Украјином? Многи медији већ „лицитирају” на чију ће страну стати српска црква: Москве или Цариграда…

Медијско лицитирање је лишено смисла. Српска православна црква не прихвата постојање два различита – притом завађена – православља, једног „фанариотског”, а другог „московског”, но верује у једну, свету, саборну и апостолску Христову Цркву. Стога она чини све што може у служби јединства Цркве, односно мира и љубави међу помесним црквама, и не опредељује се на начин који је присутан па, можда, и једини могућ у сфери политике, идеологије и такозваних интереса. Укратко: нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би, чак независно од добрих намера, сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Наш циљ јесте – заувек истерати злог духа из нашега дома у који се незван уселио, а не и нехотице очистити и украсити наш дом да би се у њега уселило седам других злих духова, горих од њега (сравни Мат. 12, 43 – 45 и Лук. 11, 24 – 26).

Колико је остварив позив Светог синода Руске цркве да поглавари помесних православних цркава иницирају братску свеправославну расправу о црквеној ситуацији у Украјини?

Свеправославно саветовање на ову тему није могуће зато што такво саветовање сазива васељенски патријарх као предстојатељ Цркве која је прва по части и рангу, а он сада заступа тезу да има право да сâм, без учешћа осталих сестринских цркава, само са својим Синодом, решава проблеме ма где у православљу, без обзира на јурисдикцију и ставове аутокефалних цркава (лично, уверен сам да ту тезу неће прихватити ни једна једина православна црква). Такво саветовање, по мени, није ни потребно јер сви православни патријарси и синоди, па и шира јавност у православној васељени, знају о чему се ради, што на основу службених разговора с делегацијама како Цариградске тако и Московске патријаршије, што на основу општедоступних информација.

Ако неканонске црквене структуре у Украјини на овај начин добију аутокефалност, постоји ли могућност да се слично догоди и у Македонији, где такође постоје канонска Црква и непризнате структуре?

Знам да знате шта значи скраћеница ЕПП: економско-пропагандни програм. Али да ли знате шта значи АПП? Ево шта: ако прође, прође. Овде важи АПП: ако тако нешто прође у Украјини (а не може да прође, осим с несагледивим последицама), проћи ће не само у Македонији (сад већ ваљда „Северној”) него и у Црној Гори, Абхазији и где год наручиоци и извршиоци замисле, чак, можда, и у Грчкој. Молим се Богу и позивам ваше читаоце православне вероисповести да се и они моле Богу да нас сачува од таквог искушења.

Јелена Чалија, Политика

http://hronograf.net/2018/09/25/pravoslavlju-preti-raskol-tezi-od-onog-izmedju-istoka-i-zapada/

 

На Косову постоји проституција која служи међународној заједници, америчким и НАТО војним снагама и Сједињеним Државама и помагачима који тамо делују. Али чешће, кажу истражитељи, Косово је средиште трговине људима, децом и женама које се продају за проституцију у Уједињеним Арапским Емиратима, Израелу, престоницама западне Европе и другим местима.

Сједињене Државе и њихови савезници у НАТО-у, као и Уједињене нације, већ неколико година јавно кажу да корумпирани званичници унутар косовске владе и полиције понекад учествују у илегалној трговини девојчицама и дечацима.

Према истрази Глобал поста, неке високе политичке личности, посебно бивши команданти ОВК, заиста су били умешани у трговину женама и девојчицама.

Штавише, Глобал пост је добио неколико обавештајних информација од војних и обавештајних служби НАТО-а у којима се такође тврди да су старији бивши команданти ОВК били умешани у посао сексуалног ропства. Даље потврђујући те тврдње, различити добро обавештени људи, укључујући бившег обавештајног званичника НАТО-а који је радио на Косову и западног дипломату са искуством у региону, сви кажу да је то у америчким, НАТО и УН круговима већ годинама познато. За бивше терористе ОВК, заповеднике – од којих су многи сада на позицијама велике моћи на Косову – верује се да су повезани са трговином сексом и дечјом проституцијом.

После окупације српске покрајине дечја проституција, која је била мало позната појава, почела је да се повећава. Миротворац УН-а на Косову, који је тражио да се не именује, рекао је: „Често чак и муслиманске девојке продају други чувари бордела. Њима тргују као говедима и рутински их премлаћују и дрогирају. Ако девојка покуша да побегне, била би силована или мучена – или би јој рекли да ће је вратити кући да буде убијена. “

За 20 америчких долара дете је остављено „клијенту“ на 30 минута. За 2,50 америчка долара клијент је могао купити боцу пива док се задовољавао.

Сва деца добијају три слаба оброка дневно, прљаво место за спавање и лежерну одећу коју њихов албански власник инсистира да морају да обуку да би привукли клијенте.

ФРН је објавио неколико чланака у последњих неколико месеци и раније о важној теми „Џефри Епштајн и његов педофилски прстен. Треба напоменути да упркос оптужници у случају дечјег ропства, она дефинитивно не покрива пуни обим Епштајнових стравичних злочина. Напротив, то је само врх леденог брега и своди се на неколико фактора.

Годинама пре периода од 2002-2005. који је обухваћен савезном оптужницом, Епштајн је био умешан у педофилску шему, у коју су такође укључени многобројни високи НАТО и амерички званичници, војска и политичари. То се дешавало деведесетих година прошлог века, за време НАТО агресије и демонтирања Југославије.

Поред званичног присуства НАТО-а и САД-а, западни ПВИ-ови (приватни војни извођачи) такође су били присутни (пре свега МПРИ) и укључени у целокупну шему педофилског прстена, међу многим другим ратним злочинима НАТО-а и САД-а које су западни медији прикривали.

Фото: Youtube printscreen

Умешаност моћног клана Клинтон и њихов утицај (заједно са многим другим моћним америчким политичарима) је главни разлог зашто је овај гнусни злочин не само стављен на страну, него је и потпуно игнорисан и прикривен од стране лицемерних западних мас – медија. Међутим, Клинтонови (и Епштајнови) „хуманитарни напори“ у бившој Југославији нису прошли незапажено. Многи су их пажљиво слушали и гледали.

Према сведочењу бивше ропкиње, Клинтон је био присутан током сексуалних забава у којима је учествовало до двадесет малолетних девојака на усамљеном острву на Карибима. Ти снимци показују да је Клинтон неколико пута летео на острво Епштајновим приватним авионом. Клинтон је био у блиској вези са запосленима компаније Епштајн, која је направила хиљаде фотографија голих младих девојака. А ове фотографије су коришћене као каталог за Епштајна да би своје девојке „позајмио“ моћним америчким политичарима и и британским бизнисменима, укључујући Клинтона.

Док је Епштајн оптужен за затворску казну због своје педофилије, Бил Клинтон је до данас остао нетакнут, највероватније захваљујући пријатељима на високим положајима.

ИН4С

http://hronograf.net/2019/08/19/dugo-skrivani-ratni-zlocin-nato-i-sad-na-kosovu-trgovina-ljudima-zenama-i-decom-umesanost-mocnog-klana-klinton/

 

Шта је Српска православна црква скривила НАТО стратезима? Одговор је прост: Црква је крива зато што постоји! Да ње није, све би циљеве Американци лакше испунили.

Свети архијерејски сабор СПЦ / Фото: Димитрије Гол, Танјуг

„Од распада Совјетског Савеза, религија и нуклеарно оружје имају огроман раст значаја, достижући врх у (данашњој) руској стратегији и идеологији“. (Дмитриј Адамски, Руско нуклеарно православље 2019)

Генерал Френклин Хоџис, до децембра 2017. и главнокомандујући америчких копнених снага у Европи (United States Army Europe), што је међу значајнијим позицијама у њиховом „армијском систему“, отворено указује: са једне стране, Црква је „главна претња за довршавање посла на Балкану“ будући да се, како из контекста у ком је то речено произилази — преко ње пласира „малигни утицај Русије“; са друге стране, притисци Цркве око „решавања косовског питања“ су толики, да би „Србији требало помоћи“ да се томе одупре.

Када се све сабере, за Хоџиса је решење једноставно: руководство Србије треба да призна лажну државу косовско-метохијских Албанаца, тако се одлучно „одупре притисцима“ Цркве, јавно је омаловажи и тиме њен углед доведе у питање, што ће у крајњој линији резултирати и истискивањем „малигног утицаја Русије“. И сви срећни и задовољни. Албанци добили другу државу, Србија се решила тешког косовског бремена, а зли Руси враћени у своју степу.

Срби проблем — као народ

Хоџисов предлог је сасвим на линији онога што је његов надређени, доскора заповедник америчких оружаних снага за Европу (United States European Command), генерал Кертис Скапароти, рекао на саслушању пред Сенатом неколико месеци раније: Срби као народ су проблем, а посебно њихова историјска веза са Русијом и „осећање припадности“.

Самјуел Хантингтон је у антологијском раду „Сукоб цивилизација“ то „осећање припадности“ одлично објаснио, смештајући Србе, без икаквог двоумљења, у православну цивилизацију. Између осталог, и због историјских веза, али пре свега због цркве. Религија је обликовала моралне матрице читавих народа, тако утицала на њихову културу, усмеравала друштвене процесе.

Сјајном Хантингтону је било јасно да се те ствари не могу лако мењати, потребне су деценије, понекад и векови за „скретање“ вредносних вертикала и трансформацију изграђених колективних представа, мада је и око тога био скептичан: вероватније је да се те промене, трансформације дешавају „надограђивањем“ постојећег, а не „одстрањивањем“ досадашњег и „инсталирањем“ новог. Вредносни обрасци почивају на историјским представама, митовима, осећању припадности, филозофији добра, преносе генерацијама, према њима се мери шта је добро, а шта лоше, шта је друштвено прихватљиво, а шта није.

Фото: СПЦ

Хоџисова терапија

На темељима Хантингтонове теорије, Скапароти је покушао да дефинише дијагнозу, а Хоџис, ево, предложио и терапију. Хоџисова терапија је за Србе — увредљива, за друге посматраче — смешна. Што уопште не значи и да ће амерички стратези од ње одустати. Чак напротив. Све ове изјаве, уз дешавања на терену, управо указују на супротно: унутар америчких војних структура већ неко време се раде озбиљна истраживања на тему утицаја религије на геополитичке процесе. НАТО ће потом, по обичају, бити ту да реализује осмишљено. За то европске чланице и служе, да извршавају оно што се у Вашингтону одлучи.

Имајући у виду да је Русија означена за кључну претњу и да ће то још дуго остати, православље је „на радару“. Или тачније — православна цивилизација.

У прилог овој тези иде и велики успех недавно објављене монографије Дмитрија Адамског под насловом: „Руско нуклеарно православље“. Аутор констатује да се у Русији појавило „нуклеарно свештенство“, односно да је као нигде другде у сегменту руског војног нуклеарног програма уочљива стратешка повезаност цркве и државе. Он објашњава да црква даје својеврсан легитимитет развоју нуклеарног оружја, јер то схвата као кључни инструмент очувања државе, а да заузврат војни кругови подстичу ширење утицаја цркве на унутрашњу и спољну политику.

Тако је Московска патријаршија интегрисана у најважнији део оружаних снага земље, постала витални део руске националне безбедности, политике и идентитета. У једном од приказа књиге које је публиковао издавач наводи се да Адамски описује како је „црква легитимисала и утицала на агресивну стратегију националне безбедности Москве у двадесет првом веку“. Николас Гвоздев цитира рецензију Дмитрија Горенбурга, који је приметио да се тако осветљава „једна димензија развоја руске војске у постсовјетском времену који се буквално не помиње у постојећим студијама. Будући радови на тему улоге војске у руском друштву и спољној политици ће морати да узимају у обзир степен до ког је она била обликована кроз савез са Руском православном црквом“.

Пола деценије раније, неизбежни Карл Билт је критиковао тадашњег америчког амбасадора у Москви Мајкла Макфола како „потцењује снагу Путинове нове антизападне и антидекадентне линије, која се гради на дубоко конзервативним, православним идејама“. Из тога, а „захваљујући“ слободној интерпретацији руских и бугарских новинара, касније је произашло оно како „Карл Билт мисли да је источноевропско православље главна претња западној цивилизацији“. Истина, Билт то никада није рекао, али из текућег „фокусирања“ војних структура на „утицај православља на (гео)политику“ видљиво је да и те како има оних који тако мисле.

Скапаротијева дијагноза и Хоџисова терапија, дакле, нису „изоловани инциденти“, него представљају нови аналитички приступ у тумачењу политичких процеса.

„Посебне цркве“

Отварање црквеног питања у Украјини, цела игра око томоса васељенског патријарха и аутокефалности, за Сједињене Државе је део решења, пошто се тако, да искористимо један закључак Адамског, поткопавају национална безбедност, политика и идентитет Русије. Исто као што се срамним законом у Црној Гори поткопава национална безбедност и политика Србије, идентитет српског народа. На дуги рок, то би требало да створи непремостиви антагонизам између Подгорице и Београда, али и произведе нове сукобе са огромним потенцијалом за дестабилизацију Црне Горе, а перспективно и Србије.

„Косовско-метохијско вече“ у Подгорици, поводом објављивања књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ / Фото: Небојша Поповић, Спутњик

Гласна размишљања о могућностима установљавања некакве „Косовске православне цркве“, која се могу чути последњих месеци на разним форумима, такође су на овом фону. Једнако као и Зоран Заев, који се није прекрстио чак ни пред папом када је осолио погачу, а понавља да „његова земља, која је суверена, има право на посебну и независну цркву“. Реч аутокефалност није употребио, ваљда зато што није верник па му она ни не значи много, а шта подразумева под „посебном црквом“ — није додатно појаснио.

Америчко неутралисање „руске претње“ више се не одвија само гомилањем војних снага на границама највеће земље на свету, санкцијама и даљим економским изнуривањем, пропагандним активностима и политичким инструментима, но и нападом на православну цркву.

Изнутра се покушавају искористити све несугласице између различитих патријаршија како би се разорио блок народа који је Хантингтон назвао православном цивилизацијом. Споља, тактиком divide et impera, користе се политичке околности за формирање нових организација. Отуда и напрасна заинтересованост Ђукановића и Заева за црквено питање.

Десант НАТО-а на православље увелико се спроводи.

http://hronograf.net/2019/07/29/dusan-prorokovic-desant-nato-a-na-pravoslavlje-spc-je-glavna-pretnja-zavrsavanju-posla-na-balkanu/

 

 

На данашњи дан, 18. марта 1956. године у Саут Канану (САД), под до данас неразјашњеним околностима, упокојио се Епископ жички и охридски Николај (Велимировић).

Поводом годишњице смрти Светог Николаја Охридског и Жичког који се упокојио на данашњи дан, 18. марта 1956. године у Јужном Канану (САД), објављујемо текст професора Православне богословске академије Светог Тихона Владимира Мајевског, који је првобитно угледао светлост у часопису „Тројичко-светосавски мисионар“ јеромонаха Арсенија Тошовића, за кога неки аутори тврде да је био „ратни и поратни екстремни љотићевац“. Текст Владимира Мајевског је, потом, и на другим местима прештампаван, копиран, цитиран и препричаван. То је донедавно био једини извор и једино сведочење о последњим данима и упокојењу Светог владике Николаја, док се из црквених архива нису појавила два нешто другачија сведочења о истим догађајима – о последњим данима, смрти и сахрани владике Николаја: протојереја Миодрага Мије Ђурића из Лакаване и епископа Дионисија, од којих се ово друго не може озбиљно разматрати као историјски извор, јер је објективност аутора, који је и сам актер контроверзних дешавања о којима је реч, дискутабилна.

Не улазећи у истинитост тврдњи изнетих у тексту, који евидентно одише љубављу и поштовањем аутора према епископу Николају, овом приликом га преносимо у целини.

***
Владимир Мајевски: Смрт владике Николаја

Академија Светог Тихона/Фото: http://www.stots.edu

Моји сусрети и живот са владиком Николајем

Имао сам срећу да се још у својој младости први пут сретнем са будућим великим јерархом, преосвећеним Николајем (Велимировићем). Тада сам ја први пут допутовао у Србију да бих као добровољац ступио у српску војску у време балканских ратова 1912 — 1913 г. На тај начин, моје познанство са владиком Николајем, почело је још пре 45 година. После балканских ратова, вратио сам се у Русију и у почетку 1920 г. већ као емигрант, поново сам допутовао у Србију. И живео сам у тадашњој Југославији више од 24 године, долазећи често, лично или по служби, у додир са преосвећеним Николајем, тада већ Епископом битољским, а после жичким.

Рат и дошла немачка окупација, која нам је донела страдања. Обојица смо бачени у туђину: били смо лишени слободе, а после послати у Немачку, у концентрациони логор. И тек после Другог светског рата, поново смо се срели у САД; заједно смо служили у духовној школи и живели у једној кући све до Владичине смрти 18. марта 1956. године.

Те 1950. године много сам пострадао у Њујорку приликом једне аутомобилске несреће. Владика Николај сазнао је о овом из новина, па ме је посећивао у болници. А када су ме после двомесечног лечења превезли у приватни стан, он ме је још чешће посећивао и остајао у дужем разговору. Обојица смо боловали од исте болести: од носталгије. Но, разуме се, владика је страдао много више, јер ја сам провео у емиграцији више од 30 година и зато је моја душевна рана постала мање болна, а преосвећени Николај био је нови емигрант и његова свежа рана крварила је неиздрживо.

Опоравивши се од тешких повреда, вратио сам се на службу у Духовну Семинарију при Манастиру Св. Тихона, држава Пенсилванија. И кад сам сазнао из разговора са владиком Николајем да садашњи српски епископ у Америци, Дионисије, не показује према њему, заслуженом јерарху и великом православном богослову, не само дужну пажњу, него уопште НИКАКВУ, ја сам одмах поднео питање о томе да се преосвећени Николај позове у нашу семинарију. И ускоро затим, ја сам о овоме и лично говорио са владиком. Али, мене је изненадила његова реакција на то: од изненађења он се заплакао као дете; захвалио се срдачно и испричао тад још тежи факт рђавог односа према њему садашњег епископа Дионисија.

Од септембра 1951. године ми смо били радосни због доласка преосвећеног Николаја у нашу семинарију. Владика је предавао Догматско и Пастирско богословље. А од јесени 1955. године, после смрти нашег ректора епископа Јоне, преосвећени Николај једногласно је изабран за ректора наше семинарије, на којој га је дужности и смрт задесила. У кругу манастира, у живописној околини над урвином и малом реком, за којом је језеро у шуми, а која се простире у даљину до једва заметних гора, — налази се бели дом на два спрата, у коме је владика Николај провео своје последње године. Дом овај не блешти неком необичном замишљу архитектурног плана и богатством украса; не пада у очи ни то да је нов. Године су оставиле свој печат на овај усамљени дом, који ако и не блешти спољашњим изгледом, то располаже унутра потпуном америчком удобношћу. Скроман је овај дом, но далеко у околини сви знају да је то бивша летња резиденција митрополита, који су допутовали у манастир. А последњих година живео је овде велики православни јерарх, српски Епископ Николај.

Улаз у Манастир Светог Тихона/Фото: http://www.pravmir.com

У животу ми често видимо да правда Божја, тај огањ који мами путника у даљину препуну чаробне лепоте — не борави у раскошним дворцима, него у простим склоништима и чак колибама. Светлост Христова светли понекад и у таквим скромним кућицама поред којих ми често пролазимо, не обраћајући на њих никакву пажњу. Христос је посећивао као небески Гост колибе сиромаха и простих људи понекад чак и више, него великолепне палате гордих богаташа и надувених мудраца. Уђимо и ми у ову скромну кућицу и погледајмо шта је тамо… Пред нама је бела веранда, покривена с три стране мрежом; кроз унутрашња врата ступамо у велику визитну собу и даље у трпезарију и велику кухињу, а с десна налазе се две собе за становање. Дрвене степенице воде на други спрат, где има пет спаваћих соба са свима удобностима. Ето, ту је и био стан преосвећеног Николаја.

Све последње године живео сам и ја у томе дому не само под једним кровом са владиком Николајем, него и, такорећи, соба до собе. Зато, имао сам срећу да из дана у дан не само гледам његов живот и рад, него смо провели и много времена у незаборавним разговорима, кад је владика без околишења саопштавао своје огромно духовно искуство и с потпуним поверењем изјашњавао се о многим животним питањима..

У прво време живели смо у томе дому само нас двојица: Владика Николај и ја. И тек после две године уселио се у доњи спрат још један професор, такође самац. Све то време био је владика Николај у блиском додиру са мном, не само зато што ме је познавао десетине година и лепо се односио према мени, но и зато што смо живели у усамљености, далеко од семинарије и њеног интерната за ученике из разреда, куда су Владику, у време непогоде, возили аутомобилом. Владика је имао келејника, који је долазио из манастира, а учио је семинарију. Владика га је много волео. То је био јерођакон, о. Кирил Булашевич, који се сад у чину јеромонаха подвизава на Аљасци. Он је пола-Рус пола-Србин: отац му је био руски поморски официр, а мајка Српкиња. Све време ми смо проводили у усамљености, предани сами себи.

Владику су ретко посећивали гости-Срби, већином из Њујорка и Лакаване. Овде у згради Сиротињског Дома, Срби су приређивали понекад своја скромна празновања да би на њима могао учествовати и њихов драги архипастир и да би могли доћи с њим у ближи додир и чути његове мудре савете. И овим гостима својим, изгледало је, верним поштаваоцима, Владика Николај се много радовао. Нажалост, ове посете биле су ретке и кратке, свега један до два дана. Чешће је долазио Т. Топаловић из Њујорка и о. Миодраг Ђурић из Лакаване.

У удаљености приближно један километар од нашег дома, налази се велико здање Сиротињског Дома, такође на манастирској земљи. Овим Домом управља свештеник о. Сергије Семинин, који има породицу: матушку и кћери Марију и Киру. О овој породици треба рећи неколико речи не само стога што су сви њени чланови допутовали из Југославије и много поштовали Владику Николаја, него стога што је ту породицу Старац нарочито ценио и нежно волео. Дешавало се да би он и по два пута на дан одлазио к њима на виђење и да поседи 15-20 минута и попије турску кафу. Сви чланови ове добре свештеничке породице, заједно са децом Дома, указивали су поштованом Авви љубав и услужност. И тешко је пребројити све услуге, којима су се они старали да обрадују Владику Николаја: готовили су његова омиљена српска јела, извршавали свемогуће поруке, паковали његове пакете за отаџбину и главно — гостољубиво примали га код себе и смештавали допутовале Србе; уступали просторије за српске трпезе и помагали при приређивању њихових прослава. А при најмањем поболевању владике Николаја, цела породица оца Семинина служила му је услугама.

Као што је горе речено, владика Николај предавао је у семинарији Догматско и Пастирско Богословље. И испуњавао је он ове своје дужности са изузетном љубављу. Зато је и оставио за собом дубоки траг у душама слушалаца, свештеничких кандидата, на целу њихову потоњу животну делатност. И сви његови бивши слушаоци, од којих су многи већ пастири американске Русије, с љубављу сећају се свога преосвећеног наставника и ректора.

Није обична и сува дужност привлачила слушаоце на његове лекције, него нешто сасвим особито, што се могло чути и осетити тамо. Лекције владике Николаја нису носиле карактер блиставих фраза, учених термина и иностраних речи; у њима није било спољашњег блеска, који обично на веома кратко време обраћа пажњу слушалаца; нису она ни притискивала масом учености. Али су зато задивљавала дубином и усредсређеношћу, огњеном вером, необичном јасношћу објашњења и простотом, која је напомињала о огромном знању и религиозном искуству предавача. Зато је владика Николај оправдано назван изузетно обдареним професором, који је знао да утиче на младе и да привлачи себи не само пажњу својих слушалаца, него и срца њихова. А то и јесте најважније. Лекције његове биле су оригиналне и интересантне, колоритне и живе. Оне су потпуно везивале пажњу и држале су је неослабном.

Овај знаменити и искусни јерарх-богослов и мислилац, држао је своје лекције с таквим дубоким познавањем предмета и, рекао бих, надахнућем, да су на његове лекције долазили понекад и други наставници. Сви су хтели да чују и да се поуче у великог богослова и познаваоца душе људске. Необично пажљив и савестан у свима својим поступцима, у односу према студентима Владика Николај био је веома снисходљив. Он је ценио само слободна напрезања ученика и био је далеко од свих вештачких мера, од сваког принуђавања. Сличне мере потпуно су биле туђе његовом духу и противне његовој доброј природи. Његова келија била је увек отворена за студенте; свакоме он је био готов да да савет, сва неопходна обавештења, а често и потребну заштиту. И непрестани срдачни односи са својим васпитаницима у току свега пребивања Владике Николаја у нашој семинарији, имали су за њихово образовање и религиозно васпитање огромни значај. То су добро разумели сами васпитаници и умели високо ценити такав однос к њима са стране особитог наставника, а доцније и ректора.

И тај однос нагласио је и студент у својој посмртној речи, када је, лијући сузе, рекао да је владика Николај био за њих не само наставник и ректор, но и отац рођени. Осим свога наставничког рада, Владика Николај за време свога боравка у нашој Св. Тихоновској духовној семинарији, много је времена и пажње посветио богослужењу и проповедништву. С правом се може рећи да није готово било ни једне недеље, а још мање празничног дана, да он не би служио у манастирском храму и проповедао на руском или енглеском језику. Проповед на енглеском била је нужна стога, што су већину манастирских парохијана чинили фармери, који су давно допутовали у Америку (или се и родили овде) и руског језика нису знали.

Владика Николај проповедао је обично на евангелске теме, изводећи мудре закључке и поучавајући слушаоце у вези са савременим животом и догађајима. И чинио је то толико мудро да је свака његова реч поуке падала у душу слушалаца. Готово увек је проповедао и студент најстаријег разреда семинарије, који је био на реду… Али и ове млађе проповеднике припремио је за њихову проповед Владика Николај. Последње две године он их је, наиме, припремао за проповедништво, узевши тако на себе и трећи предмет, тј. Омилитику. Владика би обично у разреду говорио о теми будуће студентске проповеди; затим би студент долазио к њему у келију са својим планом замишљене проповеди и, најзад, долазио још једном са написаним текстом. И тада, говорио је коначно проповед пред владиком – наставником. Тек после овог, добијао је право да проповеда у храму. Тако је брижљиво припремао многоискусни Архипастир своје питомце за одговорно дело проповедништва.

У току школске године, позивани су сви студенти наше духовне семинарије са њиховим хором на парохије како блиске тако и удаљене. Позивани су они са мисионарским циљевима: тада би се вршило свечано архијерејско богослужење, на коме су студенти прислуживали, читали, певали и проповедали. Обично су наступала два проповедника, а зависно од састава парохије: говорили су на руском, на енглеском, а некад и на карпаторуском. За све ове проповеди припремао их је Владика Николај. И треба признати, припремао их са марљивошћу, стрпљењем, љубављу и великим својим изненађујућим искуством. Зато и сада многи парохијски свештеници сећају се с радошћу да их је спремао за пастирску службу, учитељство и проповед велики Јерарх, преосвећени Николај српски. И што се баш његов потпис налази на њиховим дипломама, то је за њих од свега драгоценије и много више и од дипломе универзитетске.

Треба жалити да се овим даром није користила Српска Црква у току 15 година.

Духовни лик владике Николаја

Поред спољашњег постоји још и унутрашњи свет. Он је препун таквих дубина и таквих тајни, каквих не налазимо нигде у свету спољашње активности макар колико да је она високог степена. И у томе свету налази се зрно вечног живота. Ту је и само небо. Овај свет не заузима никакав простор, али макар колико да се ми удубљујемо у њега, он нам све више изгледа необухватан и непопуњив. У том унутрашњем свету налази се основа свега нашег живота. Из тога унутрашњег света осветљава се цео поредак личног живота, а такође и живот људи око нас, — видљиви свет са хиљадама најразличитијих његових појава. У томе свету може да буде мало спољашњих знања, чињеница спољашње активности. Но поред ове невидљиве оскудице дела, у њему може да буде дубина познања себе и свега што нас окружава.

Овде је онај драгоцени јеванђелски бисер. Генијални научник може да буде слеп у упоређењу са таквим човеком. И Спаситељ каже да је Његово учење несхватљиво мудрацима спољашње мудрости. И Апостол сведочи да је проповед о крсту за ту спољашњу мудрост или једино саблазан или једино безумље. Може се гледајући не видети и слушајући не чути.

Ето, овај живот духа и био је живот Владике Николаја за све време његова живљења, до последњег даха. Тиме је он био силан и славан. Тај живот духа давао је особити отисак целом његовом животу и раду и створио му таква утврђења, о којима други нису могли ни мислити. Из тога унутрашњег свог света он је радосно гледао на цео спољашњи свет са хиљадама његових простих и сложених појава. Тај свет давао му је могућност да се одржи и тамо, где су се други без икаквог боја предавали и пропадали. Он му је светљавао све таквом светлошћу, чега су се узалуд хтели да домогну други људи спољашњим средствима.

Тамо где су људи били и слепи, и безосећајни и тужни, владика Николај налазио је могућност да буде радостан и бесконачно саосећајан. Тамо где многи као слепци нису ништа видели, он је својим духовним оком све прозирао. И добијала се интересантна слика. У једним и истим појавама он и други људи видели су до супротности потпуно различите стране. Читали су исту књигу живота, а разумели потпуно различито баш као да су читали неке ником познате клинасте натписе.

Проникнимо макар на неколико тренутака у овај особити унутрашњи свет Владике Николаја и погледајмо шта је тамо. Владика Николај био је изузетно дубоковерујући и проницљиви религиозни човек. Његова вера у Бога није се одређивала сувим формулама и разним философским одредбама. То је била жива вера у живога Бога, који је толико и непрестано близак човеку да је то тешко и представити људским језиком. Он је представљао Бога ближим човеку и од самог ваздуха који нас окружава, ближим и од тела нашег. Он је представљао Бога као Онога који борави у најскривенијим недрима наше душе. И у природи свуд, од најмањег делића прашине до огромних појава, — Владика Николај видео је и созерцавао Бога. И то стално осећање близине Божје у односу према човеку, изражавало се пре свега у молитви.

Молитва је за многе — празан звук, формално вршење религиозности. За Владику Николаја она је била свечана химна у част Онога, Који држи све у Својој свемогућој, премудрој и благој десници. Молитва — то је жива беседа човека о томе шта је за њега од свега најдраже на свету и у целој вечности. Ето зашто су често затицали Владику Николаја да се моли. У својој соби он је с изузетним усрђем вршио молитве и читао службе. А у појединим напоменама налазе се интересантне забелешке о томе, како се он борио с људским слабостима при молитви.

С верним народом у родном Лелићу

Владика Николај, овај ретки молитвеник, причао је како се много борио са собом, принуђавајући се молитви. И, посматрајући га у току многих година, видели смо слику његове велике борбе са собом. Као стражар, који стоји на опасном стражарском месту, будно гледа он свуд и на све што се догађа около њега. И тако из године у годину гледао је и бдео овај велики јерарх около себе. И кад само у мислима представимо себи ово, то нас сама собом изненађује огромност његове унутрашње борбе.

Навешћемо неколико мисли — примедби владике Николаја о молитви: “На молитви није било довољно покајања…”, “При молитви побуда покајања, но не у довољној мери…”, “Читао сам покајнички канон.” “Узнемирење при читању канона”, “Није било довољно доброг расположења при читању”. “Молио сам се искреније и топлије него прошли пут…” итд. Ове кратке примедбе осветљавају много тајну живота, која се одвијала у овој дубоковерујућој души. О каквој сили и чистоти духа сведоче оне! То што за многе и не постоји, и потпуно промиче из поља пажње, овде се запажа са свима најмањим подробностима и нијансама.

Владика Николај молио се не само у својој соби. Може се рећи да се он молио свуда. Молио се на шетњи, идући у храм или семинарију. Кад је било лепо време, он је ходао ненасељеном алејом, а у то време његова уста су се помицала, нешто шаптала; поглед је био усредсређен на нешто унутар. Застајао је… стајао на некој невидљивој унутрашњој тачци – Молио се и шетао по манастирском гробљу.

Ја сам и не једном потпуно неочекивано наилазио на њега и затицао га на молитви. Добро памтим ове тренутке. Ето, он стоји иза грана густог јоргована, готово потпуно сакривен у његове гране. Сунце обасјава својом светлошћу сву земљу. Чисти прозрачни ваздух дрхти. Свуда тишина. Природа као да врши своје богослужење – и гле, усред овог служења природе и служитељ Божји — гологлав и седе косе, стоји и чита хвале и благодарења Томе, који је мудро све саздао и Који нам је тако близак; чије се дисање чује у сваком и најмањем грму, листићу, травци, мирисавом цветку. Поглед светитеља обраћен је небу, а уста шапћу молитве. И у силном молитвеном расположењу, све више сагиба се глава седог Старца.

Но ако би Владика приметио да се неко приближава, то је он брзо узимао обични положај, не дајући да се види чиме се занимао… Ја сам се увек старао да се у сличним случајевима неопажен скријем, да не нарушим молитвено расположење Старца.

Али треба рећи да се Владика у своме животу није ограничавао само молитвеним подвизима и созерцањима. Своју веру у живог Бога, Коме је име Љубав, он се непрестано старао да покаже и делом. И у том погледу он је био необично висок и велик, тако да се ни многи монаси подвижници који су се удаљили у манастире, не би могли упоредити с њим. Он је био несреброљубац у дословном смислу ове речи. Све што је добивао од многобројних поштовалаца — увек је давао невољнима. Зато је и умро као потпуни сиромах.

Могло би се говорити и о много чему другом и особитом, што се догађало у белој кућици у кругу Свето — Тихоновског манастира, где је тихо проживео Владика Николај последње године свога живота. Али време и место не дозвољава нам да загледамо подробније у тајна места душе великог архипастира који је живео овде. Но ми верујемо да ће доћи време, када ће се поново и не једном прегледати све, што се преживело у овој кућици. И тада ће се о свему испричати верним поштоваоцима великог Николаја. Духовни лик владике Николаја још више ће тада израсти и још више учинити да се сагну пред њим главе и срца не само поштовалаца, но и срца гордих, који много мисле о себи, неразумних непријатеља Авве.

Слободно време од посла у семинарији владика Николај посвећивао је, углавном, научном и књижевном раду. И тај рад представља највиднију, најбогатију страну његове делатности у току целог његовог боравка не само у Свето-Тихоновској духовној семинарији, него и уопште у Америци. У њој су се најбоље пројавили њему својствени таленти: опширност знања, ученост и трудољубивост. При упознавању тога његовог рада, зачуђује његова необична плодност. Владика је писао много, писао непрекидно и о различним питањима. Може се с правом рећи да је његов богословски рад као писца претстављао за њега неопходну потребу без које се он није могао осећати задовољан. Перо његово није знало за умор и врло се често догађало да је он истовремено писао неколико дела. И владика Николај оставио је богато литературно наслеђе. Но, нажалост, оно је свуд разбацано и представљаће велики напор да се саберу његова дела на разним језицима и опишу. Све остало слободно време, много времена, владика Николај посвећивао је молитви у ћелији, читању. И ја који сам последње године живео с њим “соба до собе” чудио сам се необичној трудољубивости тога изванредног старца – светитеља. То је била велика милост Божја према овоме великом служитељу Његовом, архипастиру и молитвенику. Сате проводио је владика Николај за писаћим столом, окружен хрпом књига, свежњима хартије, рукописима и књигама са забелешкама. Он је учествовао у многим издањима и готово сваке године излазила је из штампе његова нова књига; некад и више. Писао је на српском, руском и енглеском; бивало је да је писао и на немачком, пошто је одлично владао и тим језиком. Но није волео писаћу машину и избегавао је да диктира; писао је по старински — руком и читко тако да је то свак могао лако и слободно да чита. Много времена посвећивао је владика исправци последњих коректура својих дела, која су се штампала. Но доста се трудио и над туђим рукописима, које су му у изобиљу слали беспослени „књижевници“.

Много је времена ишло на опширну кореспонденцију, зато што су се обраћали к њему са свих страна света за савет, благослов, ободрење. Много су писали и из отаџбине. Уопште, владика Николај последњих година највише је времена посвећивао молитви и српском делу. Но, нажалост, колико смо ми могли видети, за живота владици нису посвећивали довољно пажње и бриге, а, изгубивши га, стали су плакати и жалити што нису сачували великог старца, нису му указали потребно старање. О том ће бити још говора, а сад да се вратимо опису живота владике у усамљености, у близини манастира.

Познато је да је владика Николај био не само истински, него и храбар родољуб. Он се потпуно предавао интересима своје отаџбине, и страдао је њеним страдањима. Стога је своје насилно одвајање од ње болно преживљавао. Носталгија је код њега бивала понекад велика и болна. У тим часовима њему је тешко било остајати самим, па је долазио у моју собу потпуно сломљен и готово очајан. Много је болело њега и то што је био потпуно одстрањен од живота Српске цркве. И много ми је он говорио тад о свему том, али није још настало време да се предају јавности ти разговори старца, које сам ја све пажљиво записивао.

А долазио је владика Николај к мени зато, што сам га ја у нашој усамљености делимично могао разумети. Преко породице ја сам био близак његовој отаџбини, проживевши у Србији више од 26 година, везан с њом радостима и страдањима. Осим тога, својим скромним делима био сам везан са Српском црквом, коју сам искрено волео. Много смо ми тад говорили — искрено, од срца и просто. Како сам могао, ја сам га тешио, и што је било могуће предавао његовим блискима. Писао сам и испуњавао његове поруке, кад се владика сам било из којих разлога није могао обратити овом или оном лицу. Једном, потиштен осећањем носталгије, владика Николај показао је жаљење што није имао фруле, на којој је из детињства волео да свира. Ја сам одмах писао епископу призренском Владимиру (Рајићу) и ускоро добио сам од њега фрулу, коју је лепо био обрадио неки од поштовалаца владике Николаја. Сећам се кад сам је предао Авви, старац се као дете обрадовао, јер је фрула била из драге његове отаџбине и подсећала на њу. И доцније често, када је владика — увек изузетно деликатни — претпостављао да сви у нашем дому спавају, разлегали су се звуци фруле, мелодије драгих српских песама. То је старац – владика, — као у старини Јувал (1, Мојс. 4,21) или Роман Слаткопевац, — свирао драге му српске мелодије и плакао. И кад сам двапут случајно после тога ушао к њему у собу, затекао сам старца у сузама. Али плакао је не само он — плакао сам и ја, будући да сам још много раније изгубио отаџбину. И нама обојици тешко је падало да оставимо кости у далекој туђини.

Ми смо се тако приближили питању, које је крајње болно у тим успоменама, а нарочито питању о небратском односу црквене власти према најстаријем и најзаслужнијем своме сабрату, према владици Николају за време последњих година његова живота. У годинама тужног и горког емигрантског живота. И, чувајући потпуну објективност незаинтересованог и страног посматрача, мора се рећи да је тај однос био не само небратски, него је често прелазио у отворено непријатељство према великом имену и популарности владике Николаја. Често је оно прелазило границу жестокости према старом и немоћном великом јерарху. Говоре да је главним мотивом таквог односа била људска завист. Ми не сматрамо себе компетентним за суђење таквог односа и остављамо то потпуно савести криваца таквог односа. Бог и историја рећи ће свој суд. А писма и разговоре о томе питању самог владике, ми ћемо навести други пут и на другом месту.

У сваком случају, при постојању великих могућности и средстава, црквена власт оставила је свога знаменитог јерарха, великог и познатог у целој Православној Цркви, без неопходног старања и пажње. Осим тога, када су се животни услови владике Николаја побољшали, то непријатељи његови покушали су чак да их погоршају. Када се сазнало да је владика Николај позват за наставника наше семинарије, то већ кроз неколико дана, са великом журбом долетео је (у дословном смислу те речи) надлежни српски епископ и, са својственом му грубошћу, захтевао да би старац напустио нашу семинарију. Била је очигледна жеља да би се владика Николај поново нашао у нужди и неспокојству. Но тога пута старац нас је зачудио чврстином и одлучно је одбио да изврши захтев немилосрдног сабрата.

Но та борба скупо је стајала измученог владику Николаја: потпуно сломљен морално и физички, одлежао је у постељи више од две недеље под пажњом американског лекара и манастирске братије. И тад нам је и рекао: „Запамтите, ако ја умрем овде, то и сахраните ме овде… на манастирском гробљу. Овде сам ја нашао мир и срдачну пажњу добрих људи. Молим се и радим на корист Цркве… па нека се овде и кости моје упокоје. А тамо… можда ће их некад пренети у отаџбину.“ То је он доцније често помињао и понављао. А једном, шетајући са инспектором семинарије, такође добре старости, по манастирском гробљу, рекао је: „Ево ту би нам било добро обојици да се упокојимо“ — и при том је показао на место у близини гроба професора Спекторског, кога је много ценио.

Фото:http://www.stots.edu

Но све то сад већ није битно. Време је пролазило. Али за све време боравка владике Николаја код нас, ни једном га није посетио надлежни српски епископ; никад није говорио на телефон, нити се распитивао о старцу – сабрату. Почетком јесени 1955. године умро је ректор наше духовне семинарије, преосвећени Јона, и наш професорски савет обратио се Архијерејском Сабору с молбом да нам одреде владику Николаја за ректора. И ускоро је Сабор радо удовољио ту нашу општу молбу. Но, као што је то било и први пут при назначењу владике Николаја за нашег професора, наш митрополит из деликатности, поново се обратио за одобрење надлежног српског епископа. И ето, ту се догодило оно што је све нас изненадило својом неочекиваношћу, а владику Николаја тешко погодило. Но на томе питању, с обзиром на његову велику важност, потребно је задржати се дуже.

Од смрти нашег бившег ректора, епископа Јоне, од 26. новембра 1955. г. владика Николај мирно је провео све то време као нови ректор. А 12. марта идуће године кад сам се ја спремао на неколико дана у Њујорк, у нашу Митрополију, поздрављајући се с владиком, приметио сам да је он необично узнемирен и нервозан. Ја сам га питао за узрок, али је владика у почетку ћутао, а после тихо додао: „Не, није ми ништа“… Затим је рекао: „Кад будете у Митрополији, сазнајте какво је то тамо писмо. Изгледа да се мене тиче“. Ја овоме нисам тад придавао значаја и кад сам идућег дана био у Митрополији, заборавио сам о тој напомени владике Николаја о писму. Али, кад сам хтео, по свршетку својих послова, да пођем из канцеларије, обратили су се к мени с молбом: „Ви знате српски језик и преведите нам тачно ово српско писмо“. Ја сам узео писмо, које је било упућено од надлежног српског епископа митрополиту. И чим сам прочитао прве редове тога писма, одмах сам схватио да је то управо оно писмо за које ме молио владика да се распитам. Ова се претпоставка доцније потпуно потврдила. Ово писмо потпуно изузетно по форми и садржини, толико је карактеристично за разумевање свега што се догодило, да сматрам нужним навести његов садржај макар и скраћено… „Ви сте молили за моју сагласност“, писао је епископ Дионисије, руском митрополиту, — „да ректор у Вашој семинарији буде српски епископ Николај. Његово преосвештенство, епископ Николај још од пре зна добро моје мишљење о том питању (разуме се одречно! В. М.). А за дозволу он треба да се обрати патријарху у Београд. Но, настаје још питање: прелази ли епископ Николај истовремено у Вашу руску јурисдикцију? То је само по себи разумљиво ако он буде служио у Вас“…

ИЗЛИШАН је сваки коментар овоме писму. Оно је увредљиво за сваког човека, а поготово за заслужног старца — јерарха, који је био украс не само своје, него и целе Православне Цркве. Осим тога, у писму је била једна очигледна нетачност. Ту се говори да „настаје питање прелази ли епископ Николај у руску јурисдикцију“. Али таквом питању просто није било места и баш епархијски архијереј одлично је знао да о томе никад није било речи. То никад и нико није предлагао владици Николају, знајући о његовом искључиво српском родољубљу. Уопште, у нашој јурисдикцији су били радосни што су могли омогућити миран живот великом православном јерарху и били су поносни да ће он мрвице свог огромног знања предати будућим пастирима. Али мисао да се придобије он за нашу јурисдикцију није никоме ни на памет падала, јер то се уопште није захтевало. Таква мисао родила се једино и само у глави непомирљивог противника владике Николаја. Ова мисао епископа Дионисија о „јурисдикцији“ утолико је чудноватија, будући да је сам његов бивши секретар, архимандтир Фирмилијан, сада професор наше семинарије у Њујорку, а митрополит бугарски, Андреј, њен декан. И ни једном од њих није падало на памет да мењају своју сопствену јурисдикцију. То је одлично знао и епископ Дионисије. У чему је онда ствар?

Епископ Дионисије (Миливојевић)

Но, вратимо се нашем казивању о последњим данима живота владике Николаја. Обавештење о садржају писма епархијског архијереја нашем митрополиту — владика Николај добио је неколико дана пре мога одласка у Њујорк. И зато, као што је горе речено, он је био толико силно узнемирен и молио ме да се о наведеном писму распитам у Митрополији.

Треба још напоменути да се неколико дана пре овога појавила у српској новини, коју је добијао владика Николај, вест да се он опасно разболео. Он нам је сам о томе говорио и при том са болом додао: „Рано хоће непријатељи да ме сахране… Али даће Бог да ја још поживим“. То је било 11-12 дана пре изненадне смрти владике Николаја.

А сад, с тешким осећањем, прелазим на најделикатнији део успомена. У току последњих година живота владике Николаја код нас, у манастир је долазио један Србин нови емигрант. Владика није био тим нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И ето овај Србин, — после одсуствовања више од једне године — наједанпут се ПОНОВО појавио код нас у време циче-зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године.

Због великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе, после вечере, улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег недељног дана, када је имао да проповеда, путујући на парохију, семинарист најстаријег разреда. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане папире… Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазио у спаваћу собу владике. А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио у умиваоницу по воду, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу.

Семинаристи су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у последње време уопште избегавао по пропису лекара.

Кад је и како Србин отишао од владике, — нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим часовима владике Николаја.

Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи са о. инспектором и певачима отпутовали су у 7 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање. А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао. Тад је игуман о. Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине ћелије, али одговора није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља и решили су да чекају владику.

И баш после 15-20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да се епархијски српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја, наједанпут распитује за његово здравље… Сви су се изненадили у манастиру, зато што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици Николају. Поразговарали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на врата, али такође одговора није било.

Тад је силом отворио врата. И видео је овакву слику: У спаваћем рубљу, владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне владику, али је одмах приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана, а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахиње. Настојатељ је истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова раније. Узрок смрти, без обдукције, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли, тражили су да се не врши обдукција).

Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос. Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертивилу. Такође и српске црквене општине у Њујорку, Лакавани и друге. Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у манастирски храм и одевено у одежде.

Мошти Светог Николаја у манастиру Лелић/Фото: Епархија ваљевска

Пред вече почели су долазити Срби и код ковчега владике почели су спорови: где да се сахрани? Ту, на руском манастирском гробљу као што је владика показао жељу или у српском манастиру у Либертивилу. На овом другом настојало је неколико људи, говорећи „да би Србима било непријатно, ако владику — Србина сахране у руском манастиру“. Разуме се, Руси су чували коректност и у спор се нису мешали.

Другог дана рано ујутру дошао је и сам владика Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио све у манастиру и семинарији. У присутству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог: „За живота ти си ме много мучио… а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди“. Затим, с неколико Срба који су допутовали с њим, он се трчећи устремио у собе владике Николаја (и у нашем дому и у семинарији) и подвргао их потпуном опустошењу: отварали су кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је интересовала кореспонденција владике и његове забелешке. Натоварили су то на своје аутомобиле и одвезли.

Други Срби покушали су да спрече ово незаконито опустошење и у одсуству американских власти викали су, свађали се и чак грубо осуђивали владику Дионисија. Но ништа није помогло. Кад сам ја допутовао, собе владике Николаја представљале су неописиву слику опустошења: све је било испревртано и на поду су лежале стотине писама, листова, кутија и др. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег православног јерарха, великану Цркве и богословске науке… Све то могло се догодити тако само услед мога одсуства. Да сам ја био на месту, осим доктора, никог не бих пустио к телу владике до позива полиције из суседног места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим, само према решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да у таквог човека, каквог смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру — није могло да не буде писмене воље за случај смрти или чак формалног тестамента. У томе мене убеђује не само његов карактер, него и друге околности.

Троицко-Светосавски Мисионар, Trinity St. Sava Mission, Holy Trinity Monastery, Jordanville, NY, USA

Уредник: јеромонах Арсеније, бр. 2 март – април 1958, стр. 19 – 23

Приредио: Хронограф

http://hronograf.net/2018/03/18/potresno-svedocenje-profesora-vladimira-majevskog-o-poslednjim-danima-i-misterioznoj-smrti-vladike-nikolaja/

 

Ар­хи­ман­дрит сту­де­нич­ки Ти­хон пи­ше: „Пре не­ко­ли­ко да­на смо про­на­шли је­дан ва­жан до­ку­мент: Бе­се­ду Св. Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја из 1938. го­ди­не. Бе­се­да је би­ла ме­ђу па­пи­ри­ма и фо­то­гра­фи­ја­ма ко­је су би­ле у ак­тен-та­шни по­кој­ног оца Ју­ли­ја­на. Ја сам те па­пи­ре ви­ше пу­та ли­стао, али ни­сам обра­ћао па­жњу. О. Јо­во Ра­до­са­вље­вић, ко­ји је ових да­на био код нас и све па­пи­ре пре­гле­дао, од­мах ју је за­па­зио.

 

Бе­се­да је ку­ца­на на ма­ши­ни, а не­ке ре­чи су упи­са­не и до­пи­са­не ру­ком. По све­му су­де­ћи, Вла­ди­ка је бе­се­ду от­ку­цао ка­да је имао ин­спи­ра­ци­ју, а оста­вио је пра­зна ме­ста да се упи­ше: храм или ма­на­стир (где ће бе­се­да би­ти чи­та­на), све­ти ко­ји се сла­ви то­га да­на (про­стор за све­тог је оста­вљен на два ме­ста), и го­ди­на. Св. Вла­ди­ка је до­пи­сао по­треб­но, пот­пи­сао, уда­рио пе­чат, и опет до­пи­сао: „По про­чи­та­њу оста­ви­ти у ар­хи­ву ма­на­сти­ра“. Су­де­ћи по овом нат­пи­су, пе­ча­ту и пот­пи­су, ре­кло би се да не­ма ду­пли­ка­та ку­ца­ног тек­ста. Не зна­мо да ли је ова бе­се­да пре­пи­си­ва­на и да ли је има у са­бра­ним де­ли­ма.“

На­во­ди­мо ку­ца­ни текст бе­се­де. Оно што је Св. Вла­ди­ка ру­ком пи­сао, на­во­ди­мо ко­сим сло­ви­ма. Бе­се­да гла­си:

Све­му на­ро­ду са­бра­ном код ма­на­сти­ра св. Ар­хан­ђе­ла у Вуј­ну, да про­сла­ви ср­цем и ду­шом и ми­сли­ма и ре­чи­ма Све­ви­шње­га Бо­га Ство­ри­те­ља и Бож­јег ве­ли­ког слу­гу кри­ла­то­га Ар­хан­ђе­ла Га­ври­ла.

Помози вам Бог, браћо!

И по­ма­гао је и по­мо­ћи ће Бог сви­ма ва­ма ко­ји са стра­хом Бо­га сла­ви­те и са по­што­ва­њем спо­ми­ње­те све­те Бож­је ар­хан­ђе­ле и ан­ђе­ле.

По­мо­гао је Бог оци­ма ва­шим у вре­ме­ни­ма те­шким и ис­ку­ше­њи­ма муч­ним, па ће по­мо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем вре­ме­ну.

По­мо­гао је сва­ком ко год Га је са ве­ром при­зи­вао и са стра­хом сла­вио, у ра­ту и у ра­ду, у не­ми­ру и у ми­ру, на пу­ту и на су­ду, чо­ба­ни­ну у шу­ми и ђа­ку у шко­ли, до­ма­ћи­ну на њи­ви и до­ма­ћи­ци крај ко­лев­ке, па ће та­ко по­мо­ћи и ва­ма у овом са­да­шњем ча­су и вре­ме­ну.

По­мо­гао је Го­спод Бог сва­ком пра­вед­ни­ку, ко­ји је веч­ној прав­ди све­ћу па­лио, и ко­ји је прав­ду го­во­рио, за прав­дом хо­дио и за прав­ду се бо­рио. По прав­ди је по­мо­гао пра­вед­ни­ку. Али по ми­ло­сти по­мо­гао је и не­пра­вед­ни­ку ако се овај по­ка­јао; ако је лаж збо­рио па се по­ка­јао и по­чео исти­ну го­во­ри­ти; или ако је не­прав­ду чи­нио и Бож­ји за­кон га­зио па се по­ка­јао; или ако је крао па се по­ка­јао и вра­тио укра­ђе­но, и та­кво­ме је Бог по­мо­гао по ми­ло­сти сво­јој. Па ће по­мо­ћи и ва­ма сви­ма ко­ји во­ли­те исти­ну да збо­ри­те и прав­ду да тво­ри­те; али ће Он исто та­ко по­мо­ћи и они­ма ко­ји су за не­прав­дом хо­ди­ли и не­прав­дом це­ли свој жи­вот огу­ба­ли па се по­ка­ја­ли, и не­прав­ду сво­ју прав­дом по­пра­ви­ли, укра­ђе­но по­вра­ти­ли, за­ки­ну­то пла­ти­ли, а оте­то на­кна­ди­ли.

Ве­ран је Бог, бра­ћо, и не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку. Гре­шан чо­век чи­ни не­ве­ру Бо­гу, за­то па­да и про­па­да, али Бог не­ће учи­ни­ти не­ве­ре чо­ве­ку вер­ном. Ни­ти хо­ће Бог да оста­ви чо­ве­ка, ни­ти да га из­да. Ка­ко би Тво­рац оста­вио и из­дао сво­је ство­ре­ње? Али гре­шан чо­век оста­вља Бо­га и из­да­је Бо­га – за­то па­да и про­па­да. Ва­и­сти­ну па­да и про­па­да сва­ко ко је не­ве­ран Бо­гу и оста­вља и из­да­је Бо­га. А Бог не па­да не­го сто­ји веч­но и не­по­ко­ле­бљи­во.

Ова­ко се мо­лио Бо­гу је­дан све­тац Бож­ји:

Бо­же мој! Ко­ји се год у те­бе узда­ју, не­ће се осра­мо­ти­ти; осра­мо­ти­ће се они ко­ји се од­ме­ћу од те­бе бес­пут­но (Пс. 25).

Зар не ви­ди­мо ми бра­ћо, ка­ко се сва­ки дан об­и­сти­ња­ва ова реч? Зар не гле­да­мо не­пре­ста­но сра­мо­ту од­мет­ни­ка од Бо­га, од­мет­ни­ка од цр­кве Бо­жи­је, од­мет­ни­ка од за­ко­на Бо­жи­јег, од­мет­ни­ка од ве­ре и по­ште­ња? Има ли ико жив од вас ко­ји је ви­део у ком­ши­лу­ку сво­ме или у се­лу сво­ме ка­ко је до­жи­вео сра­мо­ту не­ко ко се ру­гао све­ти­њи, ко је ху­лио све­то име Бо­жи­је, ко је ла­гао и крао и кри­во се клео и пре­о­ра­вао дру­го­ме и пре­ме­ђа­вао и па­ко­стио зло­био и мр­сио кад сав на­род по­сти и ра­дио у пра­зни­ке кад сав на­род пра­зну­је и бес­ча­стио ту­ђи образ и од­во­дио и за­во­дио ту­ђе кће­ри и оти­мао ту­ђу имо­ви­ну. Та­квим не­де­ли­ма ни­ко се ни­је про­сла­вио. Кроз та­ква не­де­ла сва­ки је до­жи­вео сра­мо­ту пре или по­сле; сра­мо­та је па­ла на ње­га и на ку­ћу ње­го­ву и на си­но­ве ње­го­ве па чак и на уну­ке и пра­у­ну­ке. А ко се у Го­спо­да уздао ни­је се ни­кад осра­мо­тио. Го­спод је про­сла­вио и ње­га и по­род ње­гов, за­и­ста про­сла­вио и бла­го­сло­вио. Сва зла де­ла су про­кле­та, и сва­ко ко тво­ри зла де­ла, на­вла­чи про­клет­ство на се­бе и на де­цу сво­ју. Ко се пак Бо­га бо­ји и Бо­га сла­ви и у Бо­га се узда, тај при­ма сто­стру­ки бла­го­слов, и бла­го­слов се не уда­љу­је од ње­га ни од ро­да ње­го­вог ни од ог­њи­шта ње­го­вог ни од тру­да ње­го­вог ни од сто­ке ње­го­ве ни од њи­ве ње­го­ве ни­ти од тру­да ње­го­вог.

Бо­ље је би­ти про­сла­вљен не­го осра­мо­ћен и бо­ље би­ти бла­го­сло­вен не­го про­клет, као што је бо­љи жи­вот од смр­ти и здра­вље од бо­ле­сти и све­тлост од мра­ка. Не­ка би вас Бог све про­сла­вио сла­вом сво­јом и бла­го­сло­вио бла­го­сло­вом сво­јим, све вас ко­ји сте се да­нас са­бра­ли на сла­ву и на мо­ли­тву у овој див­ној све­ти­њи ва­шој и све­ти­њи ота­ца ва­ших. Не­ка би све­ти Ар­хан­ђел умо­лио Го­спо­да за све вас да би се од вас от­кло­ни­ла сва­ка сра­мо­та и од­би­ло сва­ко про­клет­ство, а ме­сто то­га оба­сја­ла вас сла­ва Бож­ја и сна­жио вас бла­го­слов Бож­ји.

По­мо­зи вам Бог, бра­ћо!

Ја вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! И кад вас та­ко по­здра­вљам ја у се­би ми­слим и у ср­цу Бо­га мо­лим да вам по­мог­не ве­ру са­чу­ва­ти да би вам се жи­вот са­чу­вао и по­ште­ње одр­жа­ти да би вам се др­жа­ва одр­жа­ла, и бра­то­љу­бље ра­ши­ри­ти, да би се ра­дост и пе­сма у зе­мљи ва­шој ра­ши­ри­ла. Још у се­би ми­слим и у ср­цу се за вас Бо­гу жи­во­ме мо­лим, да вас Бог по­мог­не до­бро ми­сли­ти а зло не слу­ти­ти, до­бро збо­ри­ти, до­бру се на­да­ти и све до­бро збо­ри­ти. И још да бла­ги Бог по­мог­не пра­вим пу­тем хо­ди­ти, зло­бу за­бо­ра­вља­ти а ми­лост и ра­дост сву­да се­ја­ти. Јер што чо­век се­је оно ће и по­жње­ти, ако зло – зло – ако ли до­бро – до­бро. Ко се­је прав­ду, са­чу­ва­ће га Бог од не­прав­де и не­пра­вед­ни­ка. Ко се­је ми­лост, Бог ће га по­ми­ло­ва­ти у оба све­та. А ко се­је ра­дост Бог ће га об­ра­до­ва­ти.

За­то вас и не по­здра­вљам не­ким но­вим по­здра­вом: здра­во! Или до­бро ју­тро! Не­го вас по­здра­вљам ста­рим срп­ским по­здра­вом: По­мо­зи вам Бог, бра­ћо! По­здра­вљам вас овим мно­го­по­зна­ним мо­ли­тве­ним по­здра­вом, ко­јим су кра­ље­ви на­ши по­здра­вља­ли вој­ску сво­ју и све­ште­ни­ци срп­ски и ду­хов­ни­ци срп­ски ва­зда и ва­зда.

Уздај­те се у Бо­га ство­ри­те­ља, па се не бој­те ни­ко­га и ни­че­га. Бог је штит ваш и од­бра­на ва­ша. Ко се у Бо­га уздао, ни­кад се ни­је по­сти­део не­го се про­сла­вио у оба све­та. Оци ва­ши у ње­га се узда­ше, и ни­кад се не по­сти­де­ше не­го се про­сла­ви­ше и од Бо­га бла­го­сло­ве­ни би­ше, те сла­ву и бла­го­слов и на вас пре­не­ше. Њи­ма по­кој ду­ши на не­бу и ва­ма и сви­ма жи­вот и бла­го­слов и мир и ра­дост са­да и на­век АМИН.

У Све­тој Жи­чи 1938. го­ди­не (ов­де је уда­рен пе­чат) Ни­ко­лај

Извор: Православље, Новине Српске Патријаршије, број 1001

 

Патријарх Павле оставио нам је у аманет поруке, савете и мудре мисли које нам је за живота говорио. Колико је био мудар, одмерен и колико су његове речи биле јаке најбоље је описао академик Матија Бећковић: “Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше ходио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео с веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине него на његовом погребу!”

Овако је говорио Патријарх Павле:

1. Човек је јачи мртав него нечовек жив.

2. Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „Што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.

3. Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не би могли бити и не би били дужни да то будемо.

4. Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Али прошлости као времена нема. Има остатака од прошлости. Будућности такође нема, она ће бити. А шта има? Има само садашњост. Та категорија времена не односи се на Бога. На Њега се односи вечност. А вечност је стална садашњост. Нема ни прошлости ни будућности.

5. Права љубав је једино када љубав не тражи своје. Када волиш неког без икакве логике. То је и права слобода. Е зато сам хришћанин.

6. Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.

7. Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина.

8. Пристао бих да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби са мном, а не бих пристао на нељудство и нечовештво.

9. Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде

10. Као Патријарх српски, своје првенство међу јединкама, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и крста.

11. Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе.

12. Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да “зло добра донети неће”, да је “крв људска храна наопака”, ствари би ишле сретније.

13. Да је Бог хтео да човек пуши, уградио би му оџак.

14. Не знате ви, децо моја, шта значи глад и колико је деце широм света гладно, а ми бацамо хлеб поред стола и у контејнере. Некима оне представљају живот и наду, а ми их се тако лако одричемо. Сетите се сваки пут гладне деце широм Африке и света када видите мрвице поред стола.

15. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.

 

Курир

http://hronograf.net/2017/11/16/mudre-misli-patrijarha-pavla-proci-ce-sve-ali-dusa-obraz-i-ono-sto-je-dobro-ostaje-zauvek-ovako-je-govorio-svetac-koji-je-hodao-srbijom-covek-je-jaci-mrtav-nego-necovek-ziv/

 

Институт за физику

Ова одлука донета је на недавно одржаној седници током које је Научно веће имало прилику да одлучи да ли ће академику Петровићу, који крајем године одлази у пензију, бити продужен мандат у наредних пет година, што је иначе овде уобичајена пракса, наводи Блиц.

Петровић је један од осморо српских научника које је престижни Универзитет Станфорд на основу обимне студије, сврстао у сам светски научни врх. Наиме, он се као и још седам његових српских колега, налазе међу 1,5 одсто најбољих светских научника.

„Када неко од академика одлази у пензију редовна је процедура да Научно веће одлучује о томе да ли му се продужава мандат, а у већини случајева се даје позитиван одговор. Одлука по којој је за један глас одлучено да се професору Љ. Петровићу не продужи мандат шокирала је многе и потпуно је неочекивана“, рекли су за Блиц из одељења за комуникације Института за физику и истакли да ово ипак није коначна одлука.

Како додају, после мишљења Већа спроводи се још неколико корака пре него што се одлучи да се некоме не продужи мандат.

„Иако ће се у наредним корацима узимати у обзир одлука Већа то не значи да ће професор Љ. Петровић бити искључен са Института“, тврде у ове институцији. Они су навели и да је професор и даље члан и радник Института.

Оваква одлука изненадила је и самог академика Петровића.

„Очекивао сам да директор неће одобрити даљи наставак мог рада, али Научно веће је требало да оцени мене као научног радника и такву одлуку заиста нисам очекивао док нисам сазнао да је било посебних састанака са делом чланова већа. Тада сам схватио да су ми дани одбројани. Но, ја још нисам добио записник, па је можда рано говорити“, каже за тај лист Петровић који састанку на коме није изгласан даљи наставак његовог рада није присуствовао јер се у то време налазио на научној конфернцији у Бугарској.

Како тврди академик Петровић, овакав исход је очекивао због, како каже, сукоба у коме је са директором Института за физику Александром Богојевићем.

„Директор одбија сваку комуникацину са мном већ више од четири године. Више пута сам захтевао разговор са њим, а последњи сам завео још у априлу и наравно, директор још није нашао време за мене. То је све последица тога да сам му био противкандидат на избору за директора, да имам велики проблем са пројектом Верокио и да сам се противио промовисању једног сарадника у највише звање“, истиче Петровић.

Директор Богојевић за Блиц за сада није желео да коментарише овај случај.

„Научно веће је управни орган Института независтан од директора. И зато директор без обзира на тренутни повод и инсинуације не би требало, па не жели да коментарише одлуке Већа“, саопштено је Блицу. Како додају, „посебно је сложено што је у овом случају и директор једна од инстанци одлучивања, наредна у низу и јавно коментарисање би за њега било непримерено“.

Фото: Талас Youtube printscreen

Пресудио један више негативан глас

Како су за Блиц рекли у Институту за физику, за негативну одлуку о продужетку радног односа академику Љ. Петровићу пресудио је један више негативан глас у односу на број гласова који су били за то да се професору продужи мандат.

Институт за физику се обратио и званичним саопштењем, у коме наводе да је „после 41 године у радном односу на Институту за физику у Београду, цењени академик Зоран Љ. Петровић поднео молбу за продужетак радног односа након навршених 65 година старости“.

„У складу са Законом и устаљеном процедуром, Научно веће Института је ову молбу одмах узело у разматрање и на седници која је одржана 24. септембра дало негативно мишљење, са 18 негативних, 17 позитивних и 6 уздржаних гласова“, наводе у званичном одговору за Блиц.

Како додају, „Научно веће Института чине најугледнији истраживачи различитих генерација са изузетним научним доприносом и академским кредибилитетом, и оцене да је на њих вршен притисак било које врсте не стоје“.

„Подсећамо и да је тражење мишљења Научног већа само прва инстанца у одлучивању о продужетку радног односа“, закључују.

Импресивна биографија и 41 година рада у Институту

Зоран Љ. Петровић је на Електротехничком факултету Универзитета у Београду завршио основне студије електротехнике (1978) и магистарске студије електротехнике (1980), док је докторске студије (1985) завршио на Australian National University Canberra, пише Блиц.

Академик Зоран Љ. Петровић / Фото: САНУ

На Институту за физику запослен је од 1978. године, научни сарадник је од 1987, виши научни сарадник од 1991. и научни саветник од 1995. године.

Директор је Центра за експерименталну физику Института за физику од 1993. Такође је био саветник (руководилац инжењеринга) у МТТ Инфиз од оснивања 1991. до 2001. На Електротехничком факултету у Београду је 1991. године изабран за доцента, 1996. за ванредног, а 2007. године за редовног професора. Постдипломску наставу обавља на Физичком факултету у Београду и на Природно-математичком факултету у Нишу. Био је гостујући професор на одсеку за електронику Кеио Универзитета у Јокохами.

Члан је одбора за науку и електротехнику Српске академије наука и уметности (САНУ). У овој институцији обавља функције управника Галерије науке и технике, секретара Одељења техничких наука, члана Савета Галерије ликовне и музичке уметности, а такође је председник Комисије за Статут. Добитник је многобројних домаћих и иностраних награда.

Блиц

http://hronograf.net/2019/09/26/istaknutom-srpskom-fizicaru-nije-produzen-ugovor-na-institutu/

 

Мајка православна је песма Владимира Назора, једна од најпотреснијих песама о страдању Срба у Другом светском рату.

Написана је у јануару 1943. године убрзо након што је отишао у партизане. Назор је био ужаснут затеченим призорима попаљеног Кордуна и масовним усташким злочинима над српским становништвом.

Мајка православна

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

У попаљеном српском селу
код Вргинмоста
1943.

Расен

http://hronograf.net/2019/10/23/majka-pravoslavna-jedna-od-najpotresnijih-pesama-o-stradanju-srba-u-drugom-svetskom-ratu/

 

– Из свега сто сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице – између осталог пише у извештају Живојина Мишића.

Кућа Живојина Мишића у Прокупљу/Фото: Блиц

Један од најпознатијих српских војсковођа војвода Живојин Мишић, остао је познат по томе што је предводио војску у пробоју Солунског фронта, а Срби га посебно воле и поштују због извештаја који је послао краљу Александру, а тиче се његовог мишљења о Хрватима. Војвода Живојин Мишић умро је 20. јануара 1921. године у Београду.

На данашњи дан обележава се годишњица смрти војвода Живојина Мишића и Петра Бојовића, и армијског генерала Павла Јуришића-Штурма, а церемонију полагања венаца и одавања почасти на Новом гробљу у Београду ће предводити државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић.

У том извештају пише:

– Из свега сто сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш… ствар је пропала…

То је нација која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.

Фото: Wikipedia

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.

Овде можете да погледате снимак на коме се види тај извештај у целини:

Телеграф

http://hronograf.net/2018/01/20/zaprepasticete-se-kad-vidite-sta-je-vojvoda-zivojin-misic-rekao-o-hrvatima-video/