Црногорским властима било би боље да се запитају каква је то држава ако тако битна личност као што је патријарх српски Иринеј у њој препознаје дух НДХ, каже Марко Ковачевић из НСД поводом оштрих реаговања црногорског врха на упозорења поглавара СПЦ о лошем положају Срба. Умјесто добродошлице, патријарх је добио претње, каже Матија Николић из ДСС.

Патријарх је током посете Подгорици казао да је положај СПЦ у Црној Гори гори него у време османске окупације, док је положај Срба као у време озлоглашене фашистичке Независне државе Хрватске. На то се прво огласила Влада која је констатовала да су оцене патријарха Иринеја „злонамерне, паушалне и неутемељене“, као и да „говоре о ономе ко их је изрекао, а не о ономе на чији су рачун изречене“.

Све је кулминирало изјавом председника Црне Горе Мила Ђукановића који је српског патријарха назвао „непристојним гостом“, као и да очекује да он демантује своју изјаву о положају Срба у Црној Гори.

Интересантан је такође био и однос државних и прорежимских медија који су првобитно готово игнорисали чињеницу да се српски патријарх Иринеј налази у посети Подгорици, а уочљив је био и мањак поштовања, па медији поглавара највеће верске заједнице у Црној Гори обично нису ословљавали са „Његова светост“ или „патријарх“, већ само са — „Иринеј“.

На страну форма, али упозорење патријарха на тежак положај Срба у Црној Гори очигледно је погодило мету. Страсти су се моментално узбуркале, што указује да проблем није измишљен, него да је веома озбиљан, а што је иначе моментално потврдила и необично оштра реакције друге стране.

Време концлогора је прошло, али…

Портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић сматра да је пре свега „неумесно да неко, попут садашњег председника Црне Горе, назива српског патријарха гостом у земљи у којој је 70 одсто народа под духовним окриљем Српске православне цркве“, а још мање да, како каже, „тражи замерке истинитим наводима Његове светости“.

Уместо тога, било би боље, додаје Ковачевић, да се председник сâм „запита каква је то држава у којој једна тако битна адреса са разлогом препознаје дух НДХ“.

„Да подсетим, усташки министар Миле Будак је 11. јуна 1941. као ’решење српског питања‘ изнео програм НДХ: ’трећину Срба побити, трећину протерати, а трећину покрстити‘. Као што знамо, једно од начела ове (црногорске) власти јесте да ко жели да буде Србин, треба да иде у Србију. Такође имамо систематски рад државе на асимиловању Срба, као и на смањењу броја говорника српског језика, што је дало конкретне резултате на попису становништва из 2011. године, где имамо 20.304 Срба мање него на попису 2003. године, док је број оних чији је матерњи језик српски на попису из 2011. године мањи за чак 127.845“, прецизира Ковачевић.

Према речима нашег саговорника, Црна Гора је систематским радом успела да доведе до њиховог нестанка као Срба и људи чији је матерњи језик српски.

„С обзиром да је време концлогора прошло, ово можемо прогласити савременим начином спровођења Будаковог програма за решење српског питања“, оцењује Ковачевић за Спутњик.

Он такође додаје и да је „један од модела покрштавања у НДХ било и оснивање такозване Хрватске православне цркве која је требало да буде прелазни модел ка потпуном наметању католичког верског идентитета“. „Тај модел преузела је и држава Црна Гора која је основала неканонску, парацрквену организацију, такозвану Црногорску православну цркву са сличним циљем — да атакује на имовину и вернике канонски и историјски утемељене Српске православне цркве“, истиче Ковачевић.

Наш саговорник додаје и да је „број запослених Срба у локалним администрацијама и јавној управи такође на нивоу инцидента и врло сличан проценту Срба који су заузимали одређена места у администрацији Независне државе Хрватске“, док је „прогоном ћирилице и државном химном, коју је писао пропагатор НДХ Секула Дрљевић, актуелна власт успоставила симболичку везу са том монструозном државом из периода Другог свјетског рата“.

Патријарх нема шта да демантује

Потпредседник Демократске српске странке (ДСС) Матија Николић подсећа да би „председник једне државе у којој је православни живаљ већински и у којој се традиција поштовала као што се поштовала у Црној Гори, морао за почетак по неком протоколу, друштвеним нормама, па и васпитању дочекати патријарха Српске православне цркве који је дошао у посету“.

Николић додаје да „садашњи председник Црне Горе Ђукановић не само да није дочекао патријарха, него га није ни испратио, или боље рећи, испратио је патријарха Иринеја са нашег прага, претећи му иза леђа да ће му следећи пут залупити врата пред носем, уколико не буде добар и уколико не учини и помогне да се уради све оно што је Ђукановић записао у новом програму своје партије, а затим преточио у нови закон о слободи вероисповести“.

Управо на на том питању ће се, са жаљењем предвиђа Николић, „у будућности ломити копља у Црној Гори. Односно, да ли ће опстати Српска православна црква са својим садашњим устројством и огромном већином верника или ће Ђукановић направити своју приватну цркву и створити проблеме са несагледивим последицама по све у Црној Гори“?

Наш саговорник се такође пита „шта заправо Ђукановић жели да патријарх демантује и да ли он уопште жели да се нешто демантује или му је било само важно да за сада подигне прст и заоштри реторику са Црквом“, као и „какве су сличности и разлике са садашњом и некадашњом Хрватском са којом власт у Црној Гори жели да има најбоље односе и зар данашња Хрватска такође није решавала српско питање, што је чинила и НДХ“.

„Док су у некадашњој Хрватској чињени масакри, прављени логори и убијано на стотине хиљада Срба у тим логорима, дотле је данашња Хрватска то завршила у чувеном ’блиц кригу‘ званом ’Олуја‘, протеравши опет на стотине хиљада Срба и убивши неколико хиљада. Зар није Хрватска од Срба желела да направи мањину, зар није имала расне законе који су у највећој мјери били уперени против Срба и Јевреја? Како су живели Срби у Хрватској пре него што је против њих покренут свеопшти рат? Да ли су им уништаване цркве, одузиман српски језик, протеривана ћирилица, одузимано право на запослење? Какву дискриминацију трпе деца која затраже сведочанство на ћирилици? Свима у Црној Гори ово звучи више него познато. Црна Гора са овим живи свакога дана, тако да нажалост нема ту шта ко да демантује“, сматра Николић.

Николић, потпредседник ДСС-а на крају се ипак нада да ће се зауставити ова тенденција и позива и патријарха и председника да учине све што могу да се ово тешко стање промени, док Марко Ковачевић из Нове сматра да „држава Црна Гора мора да реформише свој модел деловања и направи јасан отклон од усташких елемената, који су тренутно саставни део њеног апарата“. Уместо тога, како закључује, „она мора дати Србима права која им припадају и српском језику место које заслужује“.

Небојша Поповић, Спутњик

http://hronograf.net/2018/07/24/patrijarh-je-u-pravu-burne-reakcije-posle-odgovora-podgorice-patrijarhu-kako-je-crna-gora-primenila-recept-ndh/

Шта је Српска православна црква скривила НАТО стратезима? Одговор је прост: Црква је крива зато што постоји! Да ње није, све би циљеве Американци лакше испунили.

„Од распада Совјетског Савеза, религија и нуклеарно оружје имају огроман раст значаја, достижући врх у (данашњој) руској стратегији и идеологији“. (Дмитриј Адамски, Руско нуклеарно православље 2019)

Генерал Френклин Хоџис, до децембра 2017. и главнокомандујући америчких копнених снага у Европи (United States Army Europe), што је међу значајнијим позицијама у њиховом „армијском систему“, отворено указује: са једне стране, Црква је „главна претња за довршавање посла на Балкану“ будући да се, како из контекста у ком је то речено произилази — преко ње пласира „малигни утицај Русије“; са друге стране, притисци Цркве око „решавања косовског питања“ су толики, да би „Србији требало помоћи“ да се томе одупре.

Када се све сабере, за Хоџиса је решење једноставно: руководство Србије треба да призна лажну државу косовско-метохијских Албанаца, тако се одлучно „одупре притисцима“ Цркве, јавно је омаловажи и тиме њен углед доведе у питање, што ће у крајњој линији резултирати и истискивањем „малигног утицаја Русије“. И сви срећни и задовољни. Албанци добили другу државу, Србија се решила тешког косовског бремена, а зли Руси враћени у своју степу.

Срби проблем — као народ

Хоџисов предлог је сасвим на линији онога што је његов надређени, доскора заповедник америчких оружаних снага за Европу (United States European Command), генерал Кертис Скапароти, рекао на саслушању пред Сенатом неколико месеци раније: Срби као народ су проблем, а посебно њихова историјска веза са Русијом и „осећање припадности“.

Самјуел Хантингтон је у антологијском раду „Сукоб цивилизација“ то „осећање припадности“ одлично објаснио, смештајући Србе, без икаквог двоумљења, у православну цивилизацију. Између осталог, и због историјских веза, али пре свега због цркве. Религија је обликовала моралне матрице читавих народа, тако утицала на њихову културу, усмеравала друштвене процесе.

Сјајном Хантингтону је било јасно да се те ствари не могу лако мењати, потребне су деценије, понекад и векови за „скретање“ вредносних вертикала и трансформацију изграђених колективних представа, мада је и око тога био скептичан: вероватније је да се те промене, трансформације дешавају „надограђивањем“ постојећег, а не „одстрањивањем“ досадашњег и „инсталирањем“ новог. Вредносни обрасци почивају на историјским представама, митовима, осећању припадности, филозофији добра, преносе генерацијама, према њима се мери шта је добро, а шта лоше, шта је друштвено прихватљиво, а шта није.

Хоџисова терапија

На темељима Хантингтонове теорије, Скапароти је покушао да дефинише дијагнозу, а Хоџис, ево, предложио и терапију. Хоџисова терапија је за Србе — увредљива, за друге посматраче — смешна. Што уопште не значи и да ће амерички стратези од ње одустати. Чак напротив. Све ове изјаве, уз дешавања на терену, управо указују на супротно: унутар америчких војних структура већ неко време се раде озбиљна истраживања на тему утицаја религије на геополитичке процесе. НАТО ће потом, по обичају, бити ту да реализује осмишљено. За то европске чланице и служе, да извршавају оно што се у Вашингтону одлучи.

Имајући у виду да је Русија означена за кључну претњу и да ће то још дуго остати, православље је „на радару“. Или тачније — православна цивилизација.

У прилог овој тези иде и велики успех недавно објављене монографије Дмитрија Адамског под насловом: „Руско нуклеарно православље“. Аутор констатује да се у Русији појавило „нуклеарно свештенство“, односно да је као нигде другде у сегменту руског војног нуклеарног програма уочљива стратешка повезаност цркве и државе. Он објашњава да црква даје својеврсан легитимитет развоју нуклеарног оружја, јер то схвата као кључни инструмент очувања државе, а да заузврат војни кругови подстичу ширење утицаја цркве на унутрашњу и спољну политику.

Тако је Московска патријаршија интегрисана у најважнији део оружаних снага земље, постала витални део руске националне безбедности, политике и идентитета. У једном од приказа књиге које је публиковао издавач наводи се да Адамски описује како је „црква легитимисала и утицала на агресивну стратегију националне безбедности Москве у двадесет првом веку“. Николас Гвоздев цитира рецензију Дмитрија Горенбурга, који је приметио да се тако осветљава „једна димензија развоја руске војске у постсовјетском времену који се буквално не помиње у постојећим студијама. Будући радови на тему улоге војске у руском друштву и спољној политици ће морати да узимају у обзир степен до ког је она била обликована кроз савез са Руском православном црквом“.

Пола деценије раније, неизбежни Карл Билт је критиковао тадашњег америчког амбасадора у Москви Мајкла Макфола како „потцењује снагу Путинове нове антизападне и антидекадентне линије, која се гради на дубоко конзервативним, православним идејама“. Из тога, а „захваљујући“ слободној интерпретацији руских и бугарских новинара, касније је произашло оно како „Карл Билт мисли да је источноевропско православље главна претња западној цивилизацији“. Истина, Билт то никада није рекао, али из текућег „фокусирања“ војних структура на „утицај православља на (гео)политику“ видљиво је да и те како има оних који тако мисле.

Скапаротијева дијагноза и Хоџисова терапија, дакле, нису „изоловани инциденти“, него представљају нови аналитички приступ у тумачењу политичких процеса.

„Посебне цркве“

Отварање црквеног питања у Украјини, цела игра око томоса васељенског патријарха и аутокефалности, за Сједињене Државе је део решења, пошто се тако, да искористимо један закључак Адамског, поткопавају национална безбедност, политика и идентитет Русије. Исто као што се срамним законом у Црној Гори поткопава национална безбедност и политика Србије, идентитет српског народа. На дуги рок, то би требало да створи непремостиви антагонизам између Подгорице и Београда, али и произведе нове сукобе са огромним потенцијалом за дестабилизацију Црне Горе, а перспективно и Србије.

Гласна размишљања о могућностима установљавања некакве „Косовске православне цркве“, која се могу чути последњих месеци на разним форумима, такође су на овом фону. Једнако као и Зоран Заев, који се није прекрстио чак ни пред папом када је осолио погачу, а понавља да „његова земља, која је суверена, има право на посебну и независну цркву“. Реч аутокефалност није употребио, ваљда зато што није верник па му она ни не значи много, а шта подразумева под „посебном црквом“ — није додатно појаснио.

Америчко неутралисање „руске претње“ више се не одвија само гомилањем војних снага на границама највеће земље на свету, санкцијама и даљим економским изнуривањем, пропагандним активностима и политичким инструментима, но и нападом на православну цркву.

Изнутра се покушавају искористити све несугласице између различитих патријаршија како би се разорио блок народа који је Хантингтон назвао православном цивилизацијом. Споља, тактиком divide et impera, користе се политичке околности за формирање нових организација. Отуда и напрасна заинтересованост Ђукановића и Заева за црквено питање.

Десант НАТО-а на православље увелико се спроводи.

http://hronograf.net/2019/07/29/dusan-prorokovic-desant-nato-a-na-pravoslavlje-spc-je-glavna-pretnja-zavrsavanju-posla-na-balkanu/

Верници Српске православне цркве најавили су да ће се ноћ уочи најаве рушења Крстионице на Превлаци Светог Архангела Михајла, код Тивта, окупити како би спречили њено рушење.

Против одлуке власти грађани, верници СПЦ, не могу да рачунају на помоћ институција у одбрани својих права. Машинама које ће се у уторак појавити како би извршиле вољу власти „успротивиће“ се молитвом, преноси портал ИН4С.

Крстионица чак није ни подигнута нелегално, јер је, по плану ДУП-а из 2010. године, овај део острва предвиђен за градњу верских објеката.

Предивна крстионица налази се у самом мору и представља обнављање старе, изграђене пре више од 11 векова у седишту прве Зетске епископије Светог Саве, успостављене давне 1220. године. У 15. веку, после млетачких освајања, пребачена је у Венецију, а за време НДХ 1942. године пренета у Хрватску, где се и данас налази.

Када је грофица Катарина Властелиновић 1833. године купила део острва знајући за његову светињу, она је обновила део конака и саградила Цркву Свете Тројице и предала је Његошу.

У склопу прославе 800 година од аутокефалности СПЦ и осам векова од оснивања прве Зетске епископије на Превлаци урађени су пројекти обнове, на основу археолошких истраживања на овом локалитету.

У манастиру Михољска превлака свакодневно се врше крштења и све је више оних који у летњем периоду желе да се крсте погружавањем у море. Због тога је и одлучено да Крстионица буде обновљена и постављена на води. Непосредно испод остатака манастира налазила се манастирска стара понта која је ојачана, а на њој подигнута мала црква — Крстионица, посвећена Светом Ловћенском тајновидцу — Петру Другом Петровићу Његошу.

Црква са Крстионицом има укупно 11 квадрата и по многима је и овако недовршена украс обале и девастираног острва. Она не само да је у складу са потребама и обновом будућег манастира но и са архитектуром 9. века са ових простора — црква је осмоугаона, на стубовима.

Подсетимо колики је притисак и дан-данас да се сруши црквица на Румији. Међутим, највећу трауму још увек представља рушење Његошеве капеле на Ловћену, где ни гроб ни аманет светог владике властима нису били битни.

Управо у спомен на овај трагичан догађај, као и на рушење манастира на Превлаци, Крстионица је и названа „Суза Његошева“.

Спутњик

http://hronograf.net/2019/03/29/bezbozna-crnogorska-vlast-rusi-jos-jednu-njegosevu-crkvu/