Плакат у Будви поводом обележавања 800 година аутокефалности СПЦ

Невладина организација Црногорски покрет поднела је Врховном државном тужилаштву Црне Горе кривичну пријаву против НН особе, власника билборда којим се грађани позивају на свечаност.

Та НВО поднела је пријаву због, како су навели, „кривичног дела експлицитног позивања на противуставно отцепљење дела Црне Горе“.

Како се наводи у пријави, НН особе, власници билборда у будванској општини, „дозволиле су да се на билбордима истакну плакати преко којих се 27. и 28. септембра позивају грађани на скуп у грбљанском манастиру Подластва на такозвану „централну прославу 800 година аутокефалности Српске православне цркве“, преноси ЦдМ.

Према њиховим речима, тим натписом, у коме су одвојено везником и исписана имена црногорске државе и њенога дела, јасно је истакнуто да организатори Боку Которску не сматрају интегралним делом Црне Горе, што је, додају, кажњиво.

Црногорски покрет наводи да се „мржња индиректно распирује према црногорској држави и Црногорцима, који су 1918. године били мета злочиначких похода српске војске, жандармерије и свештенства Српске православне цркве на нашу земљу и слободу“.

Црногорски покрет предлаже да се покрене поступак и да се уклоне плакати са билборда, а да се наводним починиоцима кажњивих дела одреди казна.

Фото: Дејан Симић, Спутњик

Како су извештавали црногорски медији претходних дана, позивајући се на организаторе, централна прослава поводом јубилеја аутокефалности СПЦ и светосавља у Црној Гори и Боки Которској требало би да окупи велики број верника.

На челу организационог одбора налази се митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а осим свештенства манастира, међу члановима одбора је и председник општине Будва Марко Бато Царевић из опозиционог Демократског фронта.

У Будви би требало да буде постављено укупно 30 билборда којима се најављује ова прослава.

Спутњик

http://hronograf.net/2019/09/16/dolazak-srpskog-patrijarha-u-crnu-goru-krivicno-delo/

 

 

Српски православни народ северноамеричког континента је поново бачен у ковитлац верских подела из којег је излаз неизвестан и од чијег исхода многи стрепе. Невичан црквеним пословима, сложеним процесима и јерархији унутар ње, умногоме изолован од тих процеса, а у суштини незаинтересован за њих, поново неспреман дочекује ветрове који прете да му уруше Цркву.

Прослава 800 година аутокефалије СПЦ у Либертивилу

О чему се ради, чему паника?

Крајем августа је група забринутих верника из Сједињених држава, која себе назива Одбором за одбрану Српске православне цркве, покренула интернет петицију у којој оптужује тројицу епископа Српске православне цркве у овој земљи за противправно доношење новог устава или измена устава три америчке епархије, којим су оне одвојене од Канадске и Јужно-средње-америчке епархије. Овим је, како се наводи, учињен корак ка њиховом издвајању из окриља матичне Српске православне цркве. Реч је о одлукама објављеним делегатима Црквено-народног сабора, одржаног у јулу ове године у Чикагу, поводом прославе 800 година аутокефалности Српске православне цркве.

И пре објављивања петиције, практично непосредно после завршетка спорног Сабора у Чикагу, отпочело је жустро препуцавање о догађањима на том скупу.

Најпре се огласио верник из Калифорније, Србољуб Поповић, 22. јула, са оптужбама о нерегуларности процеса у Чикагу, прескакању процедуре, обмани делегата, и чак велеиздаји од стране већ контроверзних епископа Максима Западно-америчког и Иринеја Источно-америчког. Поповић, који се потписује као представник Канцеларије Слободне Српске Православне Митрополије Новограчаничке, која више не постоји, је отишао дотле да у сврху одбране Српске православне цркве у Америци позива на оживљавање те угашене институције, што би практично значило раскол унутар Српске православне цркве.

Оптужбе које је из друге руке изнео Поповић на први поглед су звучале острашћено и претерано, док нису у својој суштини потврђене са далеко вишег и легитимнијег места: на блажи начин их износи и јужноамерички епископ Кирило у свом писму од 26. јула. Епископ Кирило, један од петорице чланова Епископског савета за Северну и Јужну Америку, обраћа се осталој четворици, епископима Лонгину, Митрофану, Иринеју и Максиму, и кори их што се мимо његовог знања и учешћа донела одлука да се епархије у САД-у правно одвоје од његове, Јужно-средњеамеричке, и од Канадске. Ни епископ Канадски Митрофан, коме се такође обраћа епископ Кирило, није учествовао на Сабору у Чикагу.

Писмо Епископа Буенос Ајреског Јужно-централноамеричког СПЦ Кирила 

Прво троепископско саопштење (енг.) је изашло 1. августа. Осмог августа су тројица америчких епископа директно одговорила и на критике епископа Кирила.

Вашингтонски парох Василије Вранић је 7. августа покушао подробно да објасни теолошку и правну подлогу и оправданост донесених одлука, а сличан краћи напор је учинио и епископ Максим у разговору за београдску “Политику“ 1. септембра у чланку мало иронично насловљеном “Основни проблем српске црквене стварности је недостатак дијалога.“

Седмог септембра су се званичним саопштењем поново огласила сва тројица епископа, Лонгин, Максим и Иринеј, а истог дана излази и први у низу најављених разговора са епископом Максимом на интернет порталу “Сербијан Тајмс“ из Чикага.

Да ли се ради о правдању, контроли штете или медијској офанзиви, тешко је рећи, али ова обраћања нису са поуздањем одговорила на спорна питања. Са лаичког становишта, а у контексту у јавности све присутнијих страхова од закључака Критског црквеног сабора из 2016. године, ти страхови верника нису одагнани.

У свим званичним обраћањима се понављају малтене исти ставови, али кључна недоумица је постојање сагласности Светог Архијерејског Сабора са арондацијом, тј. прекрајањем територијалних надлежности.

Фото: Ројтерс

Да ли су се америчке епархије СПЦ само правно одвојиле од Канадске и Јужно-средњеамеричке или и од Патријаршије у Београду, а као корак у приближавању циљевима означеним на Критском сабору?

Да ли је промена назива уставног ентитета уједно и корак ка удаљавању од матичне Цркве или је у питању само формалност?

И најважније, да ли је процес измене устава и територије надлежности, тзв. арондација, био регуларан и да ли га је одобрио Свети Архијерејски Сабор?

У ова три питања је срж оптужби и протеста упућених руководству епархија СПЦ у САД последњих месеци и на сва три питања су епископи и парох Вранић покушали одговорити.

Од осталих тачки спорења изнесених у петицији, не мање важних, издвајамо две, којима се нећемо детаљно бавити у овом тексту. Прва је питање укидања Богословског факултета у Чикагу, од којег се засад, по свему судећи, одустало. Од неке врсте реформе истог се није одустало, а страхује се да би се укидањем или значајним изменама у структури факултета изгубила једина српска високошколска установа у Америци, која је произвела низ изванредних српских свештеника.

Друга је сарадња свештенства СПЦ у Америци са полицијским службама у пријављивању потенцијалних случајева сексуалног злостављања малолетника, што се противи обавези свештеника да садржај исповести односно Свете тајне покајања верника чува као тајну и по цену живота. Настоји се да се решења проблема са којима се деценијама суочава Римокатоличка црква примене и на цркве које немају сличне проблеме.

Вратимо се на основне оптужбе. Ево које наводе побијају изјаве епископа и свештеника Вранића и како.

Епископ Кирило (Бојовић). Фото: vesti-online.com

Да ли се радило о новом уставу или о изменама старог устава, назив устава је промењен и та чињеница није спорна. Епископ Максим правда промену назива устава тиме што се у уставу под старим именом Канадска и Јужно-средњеамеричка епархија нису никад ни користиле. Уколико је због тога надлежност устава сведена само на епархије унутар САД-а, то би могло да има смисла да није два проблема.

Прво, зашто у називу устава није задржана синтагма “Српска православна црква“, а додато “у Сједињеним америчким државама“, него је уметнуто “Српске православне епархије?“ То би било безболно решење.

Епископ Максим има и на то одговор: нисмо засебна црква. Међутим, изворни устав из 2008, који јесте одобрио Сабор, баш ту синтагму садржи. Ако је била спорна, зашто је одобрио Сабор у време блаженопочившег Патријарха Павла?

И ако се Вранић позива на критику Косте Чавошког из 2009, како може да брани било који део устава који Чавошки напада у целости? Чавошки баш и критикује изворни устав плашећи се да је он управо пут ка овоме што се сада дешава.

Друго, важније, да ли је Свети Архијерејски Сабор одобрио ову арондацију? Чини се да и епископ Максим и отац Василије и троепископско саопштење кажу да јесте. Међутим, епископ Кирило ипак пита “да ли је за све то добијена сагласност Светог Сабора и Синода српске Цркве“?

Зар епископ Кирило не би знао да сагласност јесте добијена?

Правдатељи уставних измена кажу да је сагласност добијена на прошлогодишњем Сабору, у мају 2018. и да је арондација, како каже Вранић, “спроведена на редовном заседању“, и то “на основу званичног предлога и захтева тројице епископа из САД-а“. Епископ Кирило признаје да је “о томе било говора на нашим епископским конференцијама,“ али додаје да се “није могло претпоставити да ће то да оде тако далеко.“

Огромна је разлика између “било је говора“ и “усвојено је на Сабору“.

Фото: СПЦ

Амерички епископи у својим обраћањима наводе записник са Сабора од 7. маја као правни чин одлуке Сабора да се одобри арондација. Међутим, у Саопштењу за јавност Светог Архијерејског Сабора од 10. маја 2018. нема речи о арондацији у Северној Америци, иако су арондације саставни део извештаја са Сабора, уколико се оне десе, као оне из маја 2019. године које се тичу неколико епархија у Републици Српској.

Остаје спорно да ли је арондација одобрена од стране Сабора или се о њој само расправљало, па је та ставка ушла и у записник. Док се о томе не изјасне Патријаршија и Сабор, нећемо бити сигурни.

Ако јесте, зашто то није објављено у извештају Сабора и зашто с тим није упознат епископ Кирило којег се то лично тиче?

Ако није, да ли су тројица епископа у САД-у у некој врсти непослушности према Сабору и да ли ће се Сабор или Патријарх Иринеј огласити овим веома озбиљним поводом или ће се о овоме расправљати у новембру, на редовном заседању?

Да ли је сама промена назива устава одвајање? Није.

Да ли може да представља корак у процесу одвајања? Итекако. Одвајање увек и јесте процес, а не један чин. Често фазе тог процеса и буду изведене тако да свака за себе не алармира, док се процес не приведе крају. Срби имају и превише искуства са постепеним цепањима да би их само игнорисали и говорили: “Ма, неће ваљда…“

Критски сабор. Фото: orthodoxhistory.org

Епископ Максим износи још недоречености, упркос својој очигледној речитости и ерудицији. Конкретно, конфузан је његов осврт на закључке Критског сабора. Закључци Критског сабора који се односе на реорганизацију црквених надлежности у Расејању су прилично јасни у својој дугорочној намери, која је у складу са оним што би се могло протумачити као процес одвајања за који верници оптужују три српска епископа у САД.

Епископ Кирило поставља питање ближе садашњици: како ће у складу с изменама надлежности уопште функционисати Епископски савет који је досад бројао пет епископа? Одговор тројице епископа гласи: као и досад.

Међутим, измењени устав у Члану 13. мења и састав Епископског савета и скраћује га за два епископа, избацујући канадског и јужно-средњеамеричког. У тачки Два се јасно каже:

„Епископски савет сачињавају сви епархијски Архијереји Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама“.

Дакле, Митрофан и Кирило неће бити део Епископског савета по измењеном уставу. Да ли ће онда постојати два Епископска савета, један са три, други са пет чланова? И чему два Савета, ако не постоји заједничка надлежност?

Епископ Кирило се, такође, жали на неравноправно учешће у раду, да су се разговори обављали и на енглеском језику, који он не разуме.

Он такође оптужује америчке епископе за потчињавање суду и интересима групе адвоката на челу са извесним Луком Ерцегом, која је руководила читавим процесом са нимало такта, судећи по Кириловим наводима. Исте оптужбе износи и Поповић, а на најдетаљнији начин и покретачи петиције.

Полемика ће се наставити и вероватно заоштрити. Оптужбе су често грубе и често пропраћене, од стране верника, нападима на личности контроверзних епископа, а од стране епископа снисходљивим речима и арогантним тоном према верницима.

Тако се у троепископском саопштењу потписивање интернет петиција назива противним православном духу, али се игнорише чињеница да је сличне петиције потписивао и позивао да се потпишу и митрополит Амфилохије. Ваљда би Амфилохија требало научити православљу, шта ли…

У исто време, називање епископа Максима погрдним именима због његовог наводног одобравања дарвинистичке теорије еволуције такође слаби морално становиште верника који то чине. Слично важи и за штетност расправе о томе да ли је епископ Иринеј масон или језуита, или још теже инсинуације које му се пребацују.

Без чврстих доказа, блатимо и себе и наше верске прваке.

Епископима и свештеницима је једини посао да се баве Црквом и да уложе напоре да је одведу на коју год страну им савест или несавест налаже, а на верницима је да пристану или не пристану на тај пут, да се опиру или да верују у епископе као што верују у Бога и у Цркву.

Можда је у праву епископ Лонгин када у разговору за ТВ Храм од 30. августа (ВИДЕО) каже, отприлике, да је брига забринутог народа добронамерна, али неоправдана, и да воду муте појединци жељни самопромоције. Можда има и таквих, али то не утиче на истину, која је овде једино и битна.

Ипак, разумевању не доприноси чињеница да се од верника очекује да верују дубоко контроверзним епископима као што су Максим и Иринеј, који су у протеклих неколико месеци били суочени са озбиљним побунама верника у својим епархијама, подстакнутим разлозима невезаним за уставне промене.

Једно се мора запамтити: Српска православна црква је једина јединствена српска национална установа.

Срби, у недостатку националне државе, кроз историју су имали Цркву као ослонац, упориште и предводницу. Владике су били и духовници и пастири и свеци и мученици и устаници и војводе и државници, али и издајници. Ово што нас је опстало, опстало је умногоме захваљујући првима, а упркос овим последњима.

Научена лекција је да треба остати будан пред опасностима, одговоран пред изазовима, достојанствен у борби, без обзира на то јеси ли патријарх, владика, свештеник или парохијан.

До нас је.

Србистhttp://hronograf.net/2019/09/13/vladan-ivkovic-trojica-kontroverznih-episkopa-ruse-spc-u-americi-po-agendi-kritskog-sabora/