MI VELIKA DECA
Gledajmo se toplo
zbog onih nasih belih noci,
volimo se jako
zbog starih pesama u nama
I istih osecaja.
Smejmo se od srca, zajedno,
onim detinjarijama
u nama tako velikim,
tako pametnim
i ozbiljnim apsolventima.
Placimo istim suzama,
onim toplim i belim,
sto u dusi jos smo uvek deca.
Mj velika deca jednog rastanka.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

DO DJAVOLA
Do djavola i ovi rastanci,
sasavi kao gimnazijski,
a studentski.
I kako me samo bole!
Do djavola i ove tuge!
Popise mi oci, srce, dusu.
Do djavola ove majske kise,
Ove sete duge, ove noci.
Do djavola, niceg nema vise!
Sutra ce svi nekud poci,
a studentska proleca i pesme,
a ispiti polozeni i pali,
klub Medicinar i kafa, cigarete,
vezbe i prvi beli mantili,
negde u uglu zguzvani ostace.
Do djavola, ostace mrtvi
i nase studentske godine,
Cekanja u Karadjordjevom parku
i apsolventska u Sovjetski Savez,
daleki gradovi i gitara i Vlada,
Brocko, Slavica, Cica i Nada
i Sava, i svi.
I gotovo nikad vise bas tako.
Do djavola, sve se brise,
jos samo apsolventsko vece
i nema nas vise.
Svi kravate i sako,
frizure i duge haljine,
do djavola, mora se tako!
Ne vrede snovi, jer zivot ide.
------------------------------------------------------------------------

MACIN ODLAZAK
Maca,eto odlazi
i svi cemo nekuda otici,
jos malo i gotovo.
Nema nas vise
krugu, nasem krugu,
u ulici Dr. Subotica.
Ni one olujne letnje kise,
ni smehovi zeleni, prolecni,
nece sa nama poci.
Ni utabani snegovi
Oko Medicinara i dekanata,
ona samotna zimska tama
kad se okasni na faksu,
pa onaj razlaz oko tri sata,
kad odjednom ni zive duse,
kao da se svi razbeze
posle prepodnevne guzve.
I sva ta lica, te nase ulice
u svako doba svih dana,
sav miris naseg kluba,
kafa i cigareta i guzva.
A Maca eto stvarno odlazi.
I kao da odlazimo svi,
bas tog trena,
jer mi sto ostajemo ,
to u stvari i nismo vise mi.
To samo nasa je sena,
sto jos po krugu luta,
izmedju blokovaca i tudjih lica.
Jer i mi smo vec otisli.
Jer tu na kraju tog puta
jos se samo osvrcemo.
Mi jos samo trazimo,
kao neko nam nesto duguje
i treba da nam vrati bas sada.
Suskanje kesa sa mantilima,
Brocko,Rade Maca i Nada
I ja, i Slobodan i Cica
i Vesna Vladan i gitara.
I svi odlazimo nekud.
A Maca eto ide prva,
u Kranj, il' jos dalje.
I opominje na rastanak
koji je vec tu, u nama.
I na zaostale ispite
i na jedno prohujalo vreme
sto ostaje negde u zenicama.
Daje nam nove teme
o poslu, klinici stazu...
I opet je ona ista Maca
sto me iz obesti provocira
i ima svoju personalost.
I ko zna da li me razume?
A Maca, eto, prva odlazi.