Проф. др Бранимир Несторовић је дечји пулмолог и алерголог који деценијама лечи нашу децу у просторијама Универзитетске дечје клинике „Тиршова”.
Проф. др Бранимир НесторовићДва пута смо на сајту објавили текст препун његових корисних савета и оба пута су читаоци похрлили да га похвале, да му захвале, да кажу колико их је задужио. Нити један негативан коментар, критика, па чак ни неутралан став. То је човек који је својим знањем, искуством, приступом, љубављу према деци успео нешто чиме се мало који лекар може похвалити – да свако ко уђе у његову ординацију, изађе са осећајем да је ту пронашао некога ко ће заиста учините све што може да му помогне.
Овога пута он говори о највећим здравственим проблемима данашње деце, вакцинацији, природним лековима и многим другим темама које занимају родитеље.
Много пута сте нагласили да су један од највећих здравствених проблема данашње деце – респираторне инфекције. Шта је прво што саветујете родитељима деце која већ имају проблем, а шта је оно што предлажете као вид превентиве?
Прво и основно је да се избегава непотребна примена антибиотика. Родитељи не схватају да антибиотици код вирусних инфекција дисајних органа (а таквих је преко 90%), не само да не делују, но погоршавају проблем. Ово се најпре дешава због поремећаја цревне флоре који антибиотици изазивају, а нормална флора црева је суштина здравља детета. Други је у чињеници да су многи антибиотици такви молекули, који сузбијају имуни одговор детета (смањују број белих крвних зрнаца или функцију лимфоцита). Коначно, показан је и директан ефекат антибиотика на мозак, са депресијом и променом понашања. Дакле, антибиотике само ако постоје докази о бактеријској инфекцији (висока температура, високи леукоцити у крви, повишене вредности ЦРП-а итд.)
Друго, избегавати непотребно одлажење лекару. У чекаоницама се концентрише велики број болесне деце, а главни начин преношења респираторних инфекција зими је путем додира предмета које је држало болесно дете. Респираторни вируси се задржавају на предметима зими и до 10-ак сати, па ако дете додирне неку играчку или седне на столицу на којој је седело болесно дете, ето инфекције. Папирне марамице којима се брише нос, никако не бацати у канте за отпатке, него у ВЦ шољу или пећ (вируси се са марамица ослобађају у ваздух и инфицирају друге особе).
Боравак на свежем ваздуху током зиме, доста воћа и поврћа су боља превентива од седења у соби, да се спречи инфекција.
Примећује се и Ваша окренутост природној медицини. Етерична уља, сок од црне зове, црвено воће… све то, кажете, има одлична дејства на људски организам. Шта се још из природе може добро искористити у служби дечјег здравља?
У нашој околини се налазе многе врсте биљака (неке процене су да на Земљи постоји око пола милиона врста биљака), које су дуже овде него ми. Оне су развиле механизме да се одбране од вируса и бактерија пре више милиона година. На пример, све обојено воће садржи материје антоцијанине (које воћу дају боју), а они су супстанце које веома ефикасно блокирају улазак већине вируса у ћелије (дакле спречавају настајање инфекције). У кори се налази салицилна киселина, из које је добијен аспирин. Етерична уља су одлична дезинфекциона средства, нпр. уље оригана или босиљка убија скоро све познате бактерије. Бели лук садржи природни антибиотик алицин, који је ефикаснији од антибиотика у лечењу инфекција мокраћног система. Брусница садржи материје које спречавају инфекцију бубрега, блокирајући везивање бактерија за зид бешике. Таквих примера има много. Чак и коров амброзије, који изазива озбиљне алергије код људи, садржи аретмизин, од кога је добијен ефикасан лек за маларију. Афричка мушкатла делује одлично на вирусе и бактерије, укључујући и бактерију туберкулозе.
Више деценија сте посвећени деци, њиховом здрављу и оздрављењу. Једном приликом сте чак изјавили да су деца много искренија од одраслих и да Вам зато рад с њима прија. Да ли су се, кроз време, она променила? Из Вашег угла, да ли су деца – деца, данас и пре 20 или 30 година или се ту нешто променило?
Нажалост, данашња деца немају детињство. Нема игре у групама, игре су компјутерске, усамљеничке. Нема физичке активности. Недавно је објављено истраживање које је упоређивало физичку спремност тинејџера и активних мушкараца од 60 година. Резултати су поразни, сениори су били у бољој физичкој кондицији. Гојазност је болест број један данас, а она је претходник многих болести у каснијем животу. Вишак хигијене довео је до епидемије алергијских оболења и астме. Исхрана је пуна меса и засићених масних киселина, са недовољно минерала. Воће се све мање једе, а слаткиши (који садрже фруктозу која дебља и стварају склоност ка дијебетесу) све више. Зависност од мобилних телефона је опасна како интелектуално, тако и због зрачења којима је изложен мозак детета у развоју. Дете до 12 година не би требало да има мобилни телефон. Данашња деца су слична мојој генерацији, богатија су материјалним стварима, али без јасне животне филозофије и са помешаним приоритетима.
А када су у питању здравствени проблеми, јесу ли деца данас „болеснија” него раније? (и ако јесу, због чега је то тако)
У мојој генерацији су астма и дијебетес биле непознате болести, а епилепсија ретка. Наши проблеми су биле инфекције и спортске повреде. Промењен начин живота, аерозагађење, посебно излагање буци (данас се она сматра стреснијом за имуни систем од аерозагађења) довели су до настанка неких болести за које ми нисмо ни знали када сам почињао да се бавим педијатријом.
Сви знамо како изгледа здравствени систем код нас и то да се он углавном базира и одржава на знању и напорима појединаца, ентузијаста. Видите ли решење читавог проблема и тога што „децу лечимо смс-овима”?
Питање је компликовано. Ерозија система траје деценијама и има доста објективних узрока (ратови, санкције, миграције итд). Поред тога, логично је да ће млад лекар тражити место у иностранству, где су примања и услови рада знатно бољи. Субјективни разлози су такође јасни. Мислим да, када би држава направила јасан план шта жели и понудила младим лекарима перспективу учења уз решавање стамбеног проблема, већина би остала (чак и са нешто нижом платом). Данас млад лекар нема могућност да добије стан од државе, а када би га добио у неком граду у унутрашњости, вероватно не би желео да иде. Иако је статус лекара потцењен, иако су примања слаба, Медицински факултет је за младе привлачан и мислим да се не ради само о финансијском разлогу, да се школују да зараде новац у Немачкој. Већина лекара студира медицину јер воли медицину. Коначно, мора се вратити институција конкурса при запошљавању. Директори нису увек најстручнији лекари, лекаре би требало примати конкурсом, са јасно дефинисаним критеријумима, а комисије за пријем би требало да чине најстарији лекари те установе.
Изјавили сте, такође, да сте били изричит противник вакцинације током епидемије грипа, те да сте због тога чак били у сукобу са тадашњим министром. Ових дана се води и полемика о чувеној ММР вакцини и томе да драстично пада број вакцинисане деце код нас. Шта је Ваша порука родитељима који одлажу или одбијају ову вакцину?
Епидемија грипа је била измишљена, што је данас јасно свима који прате податке. Смртност у току „пандемије“ је била знатно нижа од оне у току обичних епидемија. Тиме су се бавили многи, али је нажалост изостала стручна анализа епидемија, разлози смртности итд. Када имате болест која је масовна, а смртност мала, треба да се усредсредите на тешке пацијенте, на њихово спасавање. Не да покушавате да вакцинишете што више људи, јер обухват никада није стопостотан. Слична је прича сада са ММР вакцином. Око ње битке у свету трају деценијама, а код нас је прича дошла са закашњењем, вероватно зато што смо били под санкцијама, па је спровођење вакцинације текло спонтано. Људи читају на интернету, плаше се за своју децу.
Ово је сада делимично политичка ствар. Заговорници вакцинације одбијају сваку дискусију о евентуалним штетностима вакцине, што ствара лош утисак. Изјавити да су вакцине потпуно сигурне је бесмислица, јер у самом пропратном листу вакцина су набројана нежељена дејства (од којих нека могу да буду озбиљна). Са друге стране, противници вакцинације претерују одбијајући баш све вакцине (мислим да је термин антивакцинални лоби бесмислен, не видим ко би финансирао и организовао некога да се бори против вакцинације и шта би тиме добио). Када би вас ујео бесан пас или имате дубоку тетаногену рану, мали број људи би се одлучио да се не вакцинише. Искуства из Енглеске говоре да ће покривеност вакцинама бити све мања док буде притисака за обавезну вакцинацију, јер то прераста у отпор систему. Родитељи треба да се сами информишу и да имају право на избор, као што имају право на избор лекара и начина лечења.
Наши читаоци веома цене Ваше савете, били они у вези са медицином или неком другом облашћу. Који је то рецепт за васпитање и успостављање добре комуникације са децом који бисте могли да с њима поделите?
Нема никаквих рецепата, то су амерички модели. Не можете се бавити послом који мрзите. Недавно сам на свом блогу писао о лечењу молитвама и емпатијом. Лекари који саосећају са својим пацијентима имају боље резултате лечења. Наравно да је то веома емотивно тешко и захтева јаку личност, јер туђе несреће су „инфективне“, доводе вас у позицију да процењујуте и себе и своју околину (што бих ја радио у тој ситуацији, шта моји рођаци, да ли бих могао да обезбедим средства за лечење деце?).
Мислим да се превише ослањамо на разум, а премало на емпатију. Постоје емпатијска поља у којима се људи крећу и као што пас зна шта његов господар осећа, родитељ зна шта треба његовом детету. Треба само да баци све књиге које је купио и да се бави својим дететом.
Веома цените улогу жене, мајке, у функционисању породице. Који су то „задаци” које само мајка може да испуни и шта је то у чему је отац, ма колико важан био, не може заменити?
Мајка носи дете у својој утроби, један део њених нервних ћелија (по неким испитивањима до 5%) су нервне ћелије детета које прелазе у крвоток мајке и насељавају се у мозгу. Мајка и дете су целина, а отац тек треба ту да нађе своје место. То и јесте разлог што је рођење детета стрес за брак. Дете је прва животна брига мајци, отац треба да своју улогу прилагоди томе. Ми данас знамо да мајка и дете имају телепатску везу, мајка зна када са дететом нешто није у реду и када нема видљивих знакова болести.
Имао сам прилике више пута током каријере да утврдим да су мајке биле у праву када су описивале неке симптоме, које ја нисам примећивао. Улога оца је у васпитању, а највише ће допринети тако што ће показати поштовање према напорима мајке да подигне дете.
Шта је најупечатљивије што памтите из периода одрастања и начина на који су Вас подизали Ваши родитељи?
Моја мајка и моја баба су биле две жене које веома често цитирам и које сада тек потпуно схватам. Посебно ми је у сећању кућа моје бабе, подрум у коме сам се играо пун неких необичних ствари (у подруму су биле новине пре Другог светског рата, старе новчанице пропале државе, старе хаљине и слике, фигурице из Врњачке Бање – једна фигурица ловачког пса се разбила током поплаве у Обреновцу и то ми је био скоро најтежи материјални губитак, јер је ненадонкадив). Најважнији утисак који сам увек имао уз њих две је да сам заштићен и сигуран, шта год урадио. Мислим да то и ми треба да пружимо нашој деци.
А. Ц, Зелена учионица