Вашингтон – ‘Господине, овај мач који осећате на грудима увијек је спреман да се подигне да би казнио издају; он је симбол гриже савести која ће вам пробити срце ако издате ред у који желите да ступите. Повез који вам прекрива очи симбол је слепила у којој се чове налази и којим владају његове страсти и који је уроњен у незнање и празноверје.
У овому храму у који тражите приступ неуморно радимо на трагању за истином, коју никада не достижемо, на проучавању новог морала, на практиковању солидарности у виду материјалног и моралног побољшања, на интелектуалном и друштвеном усавршавању човечанства.
Ако заиста желите стећи мудрост мајстора, изволите испружити десну руку над Књигом конституција нашега реда које обећавате да ћете поштивати, као и браћу коју ћете бранити чак и по цену живота. На крају искушења кроз које ћете проћи потписаћете то обећање…’
То је тек једна сличица с церомине примања у масоне коју описује Моурис Кеје, француски лекар коме је у напону животне снаге импоновало да уђе у свет масонских ложа, да би након 15 година спознао своје заблуде, открио веру и Бога и изишао из тог мистичног света, па данас живи под заштитом у Француској. Као некадашњи високопозиционирани масон, Кеје је написао књигу „Био сам масон – Из таме ложе до светла вере“ у којој описује свој драматични животни пут који започиње онда када је одлучио раскинути с тим светом.
Био је уверени атеиста, активан у Социјалистичкој партији, а као лекар гинеколог обављао је киретаже и спроводио стерилизације. Привучен обећањем „дубље спознаје“, узвишеног знања и жељом за склапањем утицајних познанстава, ушао је у масонску ложу у којој се током 15 година успињао на лествици од шегрта све до уваженога мајстора утицајне ложе Великог оријента Француске, истовремено урањајући све дубље у езотерију и окултизам.
Инициран у тајна учења, постао је део уског круга одабраних добивши тако директан увид у корупционашко деловање тајне масонске организације и њен скривени политички утицај који резултира девастацијом друштва, а све то диригују масони смештени на најутицајнијим местима у политици и медијима.
Након чудесног обраћења у Лорду које такође потанко описује у овој књизи, одлучио је да раскине с масонеријом. Од тог тренутка све више постаје свестан зла које је починио и открива снажне сатанистичке утицаје у тајним масонским круговима који се прикривају иза маске филантропије, хуманизма и толеранције. Изласком из ложе потпуно се мења његов лични и професионални живот и почињу тешкоће и прави прогон: шиканирање, откази и сталне препреке у настваку лекарске каријере, а једина подршка у борби против моћних непријатеља биће му новопронађена вера. Нису изостале ни претње смрћу, због којих и данас живи под заштитом.
О свему томе ексклузивно проговара у овој напетој животној причи укориченој у књизи „Био сам масон“ из које Слободна Далмација, уз одобрење издавача Вербума из Сплита, преноси делове. Каје врло детаљно описује свечаност примања у масоне, али и своје осећаје: „Почетком 1970. позвали су ме на могућу иницијацију. О ономе што ме чекало нисам знао готово ништа. Имао сам 36 година, био сам слободан човек и никада нисам припадао ни једном синдикату или политичкој странци.
Једне вечери сам, дакле, у једној дискретној улици нашег града покуцао на храмска врата на чијем се забату налазила крилата сфинга и троугао с оком у средини. У приземљу ме је дочекао мушкарац шездесетих година у оделу и с тамном краватом. Рекао ми је: Господине, тражили сте да будете примљени међу нас. Је ли ваша одлука коначна? Јесте ли спремни поднети искушења кроз које морате проћи? Ако је тако, изволите поћи за мном.
Климнуо сам главом у знак пристанка. На очи ми је ставио црни повез, узео ме под руку и повео неким ходницима. Док смо силазили низ степенице, мало сам оклевао. Осетио сам забринутост, али пре него што сам стигао схватити зашто, чуо сам како се за нама затварају нека врата. После оног прилично хладног пријема мушкарац који ме је водио није рекао ни једну једину реч. Скинуо ми је повез и у истом тренутку сам угледао његово лице изобличено снажним сенкама које је бацао танан пламичак свеће.
Ево листова папира, рекао ми је, на којем ћете написати своју филозофски тестамент, односно своје последње ријечи за случај да морате убрзо умрети. Пре тога ми предајте сав метал који носите са собом: новац, наруквицу, медаљу, сат – ствари које симболизују све што сија лажним сјајем.
Покорио сам се: на крају крајева, примићу ‘светло’ које ми је било обећано. Мој ментор је наставио: Господине, овде ћете проћи кроз искушење земље; овај подрум је место ваше симболичне смрти; остаћете сами у тишини и мраку; предмети и слике које осветљава слабашан пламен ове свеће имају симболично значење и позивам вас да га откријете. Након тога написаћете своју филозофску опоруку одговарајући на три питања која су постављена на овом папиру и изразићете своју последњу жељу. Доћићу по то када за то дође време.
Хитро је отишао, а мене је спопала тескоба при помисли да сам остао без сата, да не знам колико ће ово ‘искушење’ трајати и да нећу моћи учинити оно што се од мене тражи. Али, знао сам да сам већ положио многе испите и такмичења, и то прилично успешно. Сео сам на троношку за мали сто од грубог дрвета и неколико пута дубоко удахнуо како бих се смирио. Очи су ми се привикле на таму, па сам се освртао око себе. Заиста, овај собичак офарбан црном мат бојом у који не продире никакво светло и који нема никаквог отвора могао је подсећати само на утробу Земље.
Откако сам ушао у тај скучени простор, изгубио сам сваки осећај за време. Одједном сам се сав забринут сетио да морам писати. Надвио сам се над папиром.
Које су, по вама, човекове дужности према самоме себи, према породици, према човечанству?
Почео сам писати: 1). Дужности човека према себи јесу: да повећа своје знање, да се усавршава радом, да делује луцидно и да чува самопоштовање, да се ослободи осећаја кривиц који је повезан с васпитањем и старим табуима. 2). Дужности човека према његовој породици јесу да зобезбеди материјалну сигурност и срећу своје жене и своје деце и истовремено да сачува своју личну слободу, да помагне својој деци да постану слободна и самостална и то тако да им олакша приступ знању и физичком развоју и, на крају, да помогне својим родитељима у њиховој поодмаклој старости. 3). Дужности човека према човечанству јесу да поштује сваког мушкарца и сваку жену без обзира на порекло, вредност и изборе – под условом да тим изборим априхватају и туђе – и борити се за демократију и слободу.
Сигурно ми је остало врло мало времена и за филозофски тестамент: Након што сам умро самом себи, желим прећи с незнања на спознају, с зависности на слободу, с осећаја кривице на луцидност, с потчињавања предрасудама и табуима на контролу над самим собом и својим животом без прихватања спољашњих притисака осим оних законских; једном речју – не признајем ни Бога ни господара!’
Остао сам сâм још неколико минута које су ми изгледале јако дуге и начулио сам уши. Дискретно куцање на вратима. Ушао је мој водич: Господине, уручите ми своју опоруку како би се чланови ложе с њоме могли упознати и, заједно с резултатима испитивања, проценити јесте ли достојни да будете препуштени иницијацији'“, пише Каје.
Ипак, наводи и један тренутак у искушењу који га је веома погодио: “Господине, мајстори су одлучили наставити с искушењима која воде вашој иницијацији. Припремиће вас за то.
Скинуо ми је сако и кравату и око врата ми ставио омчу. Затим ми је разголитио леву руку и растворио кошуљу с леве стране груди, заврнуо десну ногавицу све до кољена и затражио да скинем леву ципелу.
Мора да сам изгледао потпуно смешно, ја који тако пазим на свој изглед, на квалитет одела и кравата! Боље би било бити обучен као клован него овако наопако. Било је то потпуно понижење!“…
Каје је редовно долазио на састанке и добро вршио све ритуале, па су га након годину дана предложили за степен помоћника. Паралелно с тим ушао је у политику где је открио како функционише братско помагање међу масонима и како се доносе закони кад имаш своје људе на кључним местима.
Чим је у мају 1974. био изабран за председника и након што је именовао Жака Ширака за премијера, ВГЕ – како су звали Валери Жискар Д’Естена – за личног савјетника је узео Жан-Пјер Протуа, великога мајстора Великог оријента Француске, главне француске масонске струје са секуларистичким склоностима.
У Министарство здравља именовао је госпођу Симон Веј, правницу и бившу логорашицу из Аушвица, а за њеног саветника поставио др. Пјер Симона, великога мајстора Велике ложе Француске с којим сам се дописивао. Политичари су били добро окружени нашом “Браћом три тачке” и пројекат закона о абортусу био је брзо разрађен“ – пише Каје који је на локалним изборима и сам био кандидат Социјалистичке партије, а Франсоа Митеран дошао је њему и колегама исказати личну подршку.
„Почетком октобра био сам изабран за уваженога мајстора своје нове ложе и почео сам да носим плави оковратник, симбол свог ауторитета. Водио сам радове, истраге и иницијације. Будући да су у нашем региону многи кандидати били крштени и имали темељно католичко образовање, увек бих их питао да ли ли спремни доводити у питање црквене догме и прихватити масонска начела толеранције, отворености и секуларности.
Био сам именован и за делегата у Конвенту, односно националној законодавној скупштини Великог оријента. Након што га је у новембру прихватило веће министара, у децембру је био изгласан “Закон Веил”. Заступници и сенатори масони деснице и левице једногласно су га изгласали! Питање је дошло и пред уставно веће које је одобрило тај текст, па је закон ступио на снагу 17. јануара 1975. У складу са својим јавно изнетим ставовима изразио сам намеру да примјењујем тај нови закон који сам заједно са својом браћом прижељкивао и који је био припремљен у ложама.“
Захваљујући чињеници да је био масон Каје је напредовао и у професионалном животу, а своје професионално напредовање сматрао је нормалним. Гомилање функција доживљавао је као „славу овога света“. Дошао је 1982. године до осамнаестог степена, поставши витез ружиног крста.
Његову славу је „нарушила само једна сенка“, како каже, „када му се 1983. године разболела супруга Клод.“Како се ретко дешава да једна невоља долази сама, тако је и Каје убрзо доживио шок кад му је „пријатељ и брат масон који му је уједно био и директор“, ничим неизазван, рекао: Морис, готов си!
Та реченица је пала као оштрица гиљотине и тако ме сломила да сам једва разумео шта ми је после тога све још рекао, иако сам се јако трудио утишати лупање артерија у ушима и руменило које ми је почело прекривати лице.“
Да, изгубио си сав ауторитет над својим запосленима, чак и сваки контакт с њима зато што се између њих и тебе навукла завеса, разумеш ли ме?
Каје није знао у чему је његова кривица, а пријатељ и брат масон с којим су били кућни пријатељи дао му је 48 сати за подношење оставке, рекавши да има хрпу сведочанстава против њега и његове супруге, али му их никада није показао.
Више од изненадног пада на послу бринуло га је здравље своје супруге које се стално погоршавало, па јој је предложио да оду у Лорд, сетивши се како су неки лекари пацијентима предлагали промену климе кад ништа друго не би помагало.
Јасно је да нисам веровао у надприродни и духовни карактер чудесних оздрављења која су се догодила у Лорду. Психолошки учинак мог предлога катастрофално је утицао на Клод. Као медицинска сестра била је свесна да је у јако тешком стању, али није могла замислити да би јој њен муж, лекар и рационалиста, научник, масон и антиклерикалац, могао предложити урањање у чудотворну лордску воду.
Била је довољно храбра да у том тренутку не каже ништа, али будући да је у њој још увијек живела дискретна али чврста хришћанска вера, почела је да страхује од неке сасвим другачије опасности. Бојала се да би неуспех те идеје у мени могао да изазове још већу скепсу и атеизам“ – појашњава Каје који је на том неочекиваном путовању доживио чудо.
„Славила се миса. Никада нисам био на еухаристији, односно никада томе нисам придавао важност на свадбама или сахранама на које сам одлазио због друштвених обвеза. Пре приступања масонерији сматрао сам да је миса застарели ритуал, нека врста празноверја којим људи покушавају да прибаве благонаклоност неба, као што примитивни народи врачањем и бацањем урока привлаче благонаклоност и терају зла бића.
У масонерији сам схватио да у природи и у човеку постоје неке свете димензије које треба поштовати како би се очувао ред у односу на хаос. За мене је миса била ритуал као сваки други који човека може потаћи да направи реда у себи и око себе, и ништа више од тога.“
„Слушао сам пажљиво. У једному тренутку је свештеник устао и свечано прочитао: ‘Захтевајте и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се…Речи су је Господње.’”
Био сам као громом ошинут: та реченица коју сам чуо код прве иницијације и коју сам изговарао када сам иницирао безбожне, то је реч тога Исуса за којега сам сматрао да је у најбољем случају мудрац или велики иницијат, али не Господин. Дошао сам захтевати, тражити, куцати, у потпуности несвестан озбиљности свога потеза.
Дошао сам к себи тек у тренутку када је свештеник подигао хостију (округла бела плочица тешка неколико грама за коју хришћани сматрају да је „храна за душу“, односно духовна храна и у црквама се хостије употребљавају уместо обичног хлеба – прим. прев.). Тада сам први пут у животу препознао Исуса у тому скромном комадићу хлеба, Светло које сам узалудно тражио у толиким иницијацијама.“
Каје је тако открио веру, примио крштење и снажно се молио Богу. „Моја промена уверења није прошла без духовне борбе: у два ме је наврата пробудило церекање тик до уха и визија неких мрачних сиво-зелених вретенастих ликова који су подсећали на пламене језике који се уздижу из огња, само без светла и без топлине. Од те сам се визије тресао од ужаса и читаво тело ми је дрхтало од хладноће. Ти су феномени у трену нестајали чим бих се довољно сабрао и почео призивати помоћ Блажене Девице Марије молитвом Здраво, Маријо.“
На послу је био тотално поражен. Оставку није дао успркос уцени директора. Кад се вратио на посао, колеге су га престале поздрављати, а његове радне обавезе додељене су другима.
„Било је то стрмоглаво назадовање с обзиром на правила колективног уговора. У данима који су уследили читав низ службених дописа с директоровим потписом јављао ми је да више не могу предавати ни на факултету ни у Националној здравственој школи и да више не могу бити члан Регионалне опсерваторије здравља.
Прекинута су сва теренска медицинска истраживања која сам на регионалном нивоу обављао с другим научницима. У року од неколико дана схватио сам да су ме гурнули у запећак и да особље треба да ме држи у карантину. Више ми није стизала никаква пошта, чак ни строго медицински часописи на које сам био претплаћен. Проводио сам по осам сати у канцеларији без икаквог контакта и с ким.
Вера у Исуса Христа давала ми је снагу да не дозволим да се тек тако сломим. Успркос свему, још сам се увек ослањао на своје друштвене контакте, на крају и оне масонске“, пише Каје који је тада открио да се нико ни од масона не жели заложити за њега када је пау у немилост. „Обратио сам се и неким другим масонима, утиецајним људима, али они су се мудро извинили под изговором да је реч о професионалном сукобу.
Онда сам потражио једнога познаника, адвоката који је припадао Великој ложи Француске, и замолио га да уложи тужбу суду који је задужен за решавање сукоба између запослених и послодаваца због ‘битне измене уговора о раду’. Хтео сам да покажем да је то за мене питање части, па нисам тражио одштету, него да ми се врате све моје функције.
Три дана касније, док сам код куће лежао због грипа, Клод и ја доживели смо изненађење. У посету нам је дошао један брат из Велике ложе Француске, регионални секретар синдиката Форце Оувриèре и универзитетски професор. Хладнокрвно ми је рекао да ако одем на суд, ‘ризикујем живот’ и да неће моћи ништа учинити како би ме заштитио. Био сам запрепашћен. Знао сам да човек може доћи у ситуацију да ризикује живот како би одбранио брата… али нисам могао замислити да би масони који су часни и познати у нашему граду неком претили смрћу.
Схватио сам да постоји веза између те претње и чињенице да су ме пре неколико месеци – у присуству овога брата који ми је сада претио – мој директор и председник управног одбора позвали на неки чудан састанак. Тај сам састанак споменуо раније наводећи потенцијалне разлоге за падање у немилост.
Претпостављам да су та господа и неки други већ направили дивљу ложу која је предворје мафијашких послова. Претњу сам схватио озбиљно, па сам већ сутрадан у сеф своје банке депоновао допис у којем наводим имена људи на које треба сумњати ако ми се догоди ‘нехотично самоубиство’. Упозорио сам и једног од својих даљих рођака који је радио у Паризу у тајној служби“, пише Каје.
Параелно с тим, његов верски ентузијазам није слабио. Свако јутро је рано устајао како би измолио круницу (молитве подељене у делове док се у рукама пребира бројаница коју хрвати зову круница – прим. прев.) и читао јеванђеља. Бенедиктински монах којег је упознао био му је велика подршка:
„Када сам му рекао да сам јако револтиран тиме што ме је уништио масон, брат и пријатељ, и да ми нико од најутицајније браће није притекао у помоћ, показао ми је Исуса којега је Јуда издао, а апостоли напустили: није тражио моћну помоћ свога Оца да избегне мучење, него се уздао у његову вољу и љубав. Није то никаква резигнација – он ми је саветовао да искористим сва мирољубива, дакле правна средства како бих постигао своја права – него прихватање и поверење јер у искушењу нисмо способни препознати Божији план за наш живот: Бог, наиме, никада не напушта своју децу.
Искушење крста, који је запањујућ за наш ограничени дух, на крају омогућава чудо васкрсења, тријумф истинског живота, вечни живот.“
Иако је одлучио изаћи из масона, ипак се вратио у масонску ложу „да провери њихову славну толеранцију и пријатељство браће“, па је одржао предавање под насловом „Исус – митски лик или иницијат“. Дочекао га је зид ћутње. Постепено је престао ићи у ложу, а отворио је и боловање. Управа му је уручила отказ па се с 54 године живота нашао на улици. Срећом, пише, нисам изгубио поверење у Бога!
Обновио је медицинску праксу и почео да ради приватно. Браћа масони га ни тада нису пуштала на миру: „Током моје обновљене медицинске праксе у нашу ординацију у неколико наврата долазила су моја бивша браћа из ложе под разним изговорима, често и без правога разлога, и да би на крају прегледа неизбежно било постављено питање: ‘Морис, зашто се не вратиш у наше редове? Твој преображај није препрека за учешће у нашој ложи. Мој их је одговор остављао без речи: ‘Што бих још могао наћи у ложи након што сам срео Исуса Христа?
У почетку су нам и неки исцелитељи слали своје пацијенте. Један од њих испричао нам је како је његова група била изненађена чињеницом да су њихова окултна окупљања, чија је сврха била вратити нас на њихове састанке, остајала без ефекта. Једном другом приликом обавестио нас је да нам више неће слати своје болеснике јер ‘после наших молитви више ништа не може с њим радити’ (подразумева се да на њима више нису могли радити никакве окултне праксе). Еванђеља јасно кажу: Исус је победник!“, закључује Каје своју узбудљиву исповест.
Слободна Далмација / Недељник