Knjige O Srbiji

Knjiga za procitati, pokloniti, u svoju biblioteku staviti, i potomke nauciti. Cestitke autorima na radu i dokumentovanju nasih uspesnih Srbskih zena "junaka", u njihovu slavu, a deci za uzor. 

ONE SU PROMENILE SRBIJU Izuzetne Srpkinje
DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA
Šifra artikla: 326876
Isbn: 9788674462751
Autor : Tatjana Loš, Milena Marković
Ekskluzivno izdanje o pravim vrednostima, moralu, hrabrosti. I idealima!
Prvi put naša izdavačka kuća izlazi sa izdanjem koje je namenjeno uzrastu od tinejdžerskog do zrelog doba, svojevrstan spomenar najznačajnih žena Srbije, od Jelene Anžujske do Ane Ivanović.
Ovaj ekskluzivan projekat obuhvata 70 biografija srpskih heroina koje po svojoj uzvišenosti i moralnoj lepoti ne zaostaju za ženama koje su uticale i menjale svetske tokove istorije. Ovo je knjiga njima u slavu, nama na ponos!
Cena na sajtu: 840-990,00 RSD

Адреса: Београд

Радно време:  ⋅ Отвара се у 08:00 , Телефон: 011 3087515

https://www.narodna.org.rs/vesti/narodna-stranka-sinisa-kovacevic-izbori-bojkot-dramski-pisac-intervju-blic#.XZrkjdTENvU.twitter

6. 10. 2019.

Објављено у листу "Блиц".

Кажу да у сваком злу има нечег доброг, па се та истина догодила и Синиши Ковачевићу. Проглашен је за "државног непријатеља" и онемогућено му је да поставља нове драме и снима филмове. Међутим, таленат је попут воде - увек нађе пут, и Ковачевић је отишао у романсијере.

Прво је прошле године дошла књига "Године врана", потресан и сликовит књижевни портрет пакла српске престонице током Првог светског рата, да би прекјуче светло дана угледао роман "Освајање завичаја" који је, заправо, романсирана "Велика драма" од истог аутора, једног од највећих дела нашег театра које се готово две деценије игра у Народном позоришту с увек распродатом салом. Обе ове књиге изашле су у издању "Вукотић медије", а Ковачевић напомиње да је за нову управо највише заслужан власник ове издавачке куће Манојло - Мањо Вукотић, који га је наговарао и наговорио да романсира своју најпознатију драму.

- Није било никаквог разлога да се у драму дира и да се од ње прави роман, али је он упорно инсистирао. Ја сам одбијао и желео да пишем нешто сасвим друго - роман о једном повратнику из Канаде у коме бих се бавио овом нашом политичком септичком јамом, али сам на крају, ипак, пристао. Ова књига је настала само захваљујући упорности Манојла Вукотића и ја сам му данас на томе захвалан јер је испао добар роман - каже Ковачевић.

Кад смо код "освајања завичаја", да видимо које то завичаје освајају данашње генерације Срба?

- То су будући завичаји њихове деце, а они освајају Нови Зеланд, Канаду, Америку, Аустралију, Скандинавију... Та прва генерација која оде је најнесрећнија, она још није покидала те неке емоционалне нити са празавичајем, а матора се пресадила да би могла тамо да се без хендикепа прими. Не каже се случајно расејање, то су ти расејани персоналитети. Њихова деца ће имати тај свој нови канадски, норвешки или већ какакв завичај и у потпуности ће га сматрати својим. То ће бити млади људи који се рађају као Норвежани, облаче се као Норвежани, размишљају као Норвежани, на крају крајева, тако и треба да буде. И ту јесте та страшна одговорност сваке власти да не дозволи то расејање, дијаспоризацију једног народа. Ви сте имали ситуацију да је Енглеска својом крутом политиком према Ирској, то је био пројекат, успела да што више Ираца напусте Ирску и имали сте парадокс да је ирска дијаспора била бројнија од матице. То сте имали после Првог светског рата и са Мађарима.

И ми идемо ка томе?

- Ми смо већ у томе. Ако у дијаспору рачунате ово Србља што живи у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, ми већ одавно имамо дијаспору која је бројнија од матице, с тим, на несрећу, имамо и паметнију и образованију дијаспору од матице. То више нису плаве крагне и машиншлосери које Тито шаље у Аустрију и Немачку, већ биолошки и интелектуално најпотентнији слој становништва. И то је пројекат јер су то све млади људи који по логици ствари не би за ову кугу гласали, него би или били унутар опозиционих деловања или би били гласачко тело на које би опозиција могла да рачуна.

Чини ми се да смо се већ навикли на чињеницу да годишње више од педесет хиљада, махом младих, напушта Србију. Да ли је та равнодушност само производ жеље властодржаца којима иде у прилог да се ослободе слободномислећих или смо као друштво отупели и помирили са чињеницом да овде скоро неће сванути, па нек нам се бар деца спасавају?

- И једно и друго. Кад имате унутрашњу потребу да из Шведске одете у Америку да бисте усавршили своје знање или проширили видике, то има једну специфичну тежину и нико нормалан не може да има нешто против тога. Ово је одлазак без повратка и одлазак не из потребе да се види, сазна или усавршава, него из потребе да се спасете. Овде вас унутар тог застрашујућег политичког и економског модела који нам је наметнут принуда и глад терају да одете напоље. И одлази данас моје дете, сутра ваше. Унука ће тамо где је отишла имати лососа за ручак у школи, али неће имати деду. Хиљаде деда и баба у Србији неће бити сведоци одрастања своје унучади, неће их успављивати, као што ће и та емоционална веза, по принципу - далеко од очију далеко од срца, избледети и нестати.

Шта ће нам бити с овим завичајем, хоће ли шта остати од њега или ћемо га оставити неком другом и коме?

- Немамо ми ту шта да бринемо. Емигранти стоје у ниском старту и само чекају пуцањ сигналног пиштоља па да јурну. Много је ово лепа земља да се у њој не би живело. Сама чињеница да је овог тренутка далеко примамљивија нека Немачка или Аустрија нас брани од податка да овде има 150.000 миграната. Дужан сам рећи да су Срби, с обзиром на све шта им се дешавало, народ који је дужан према мигрантима. Ми смо имали четири огромна егзодуса само у прошлом веку, да се не враћамо до Чарнојевића, и ако неко има моралну обавезу да покаже емпатију према тим несрећницима, онда смо то ми. Али овде се ради о томе да ми немамо ни економски ни културолошки потенцијал да те људе адоптирамо, осим да им све препустимо. Е, сад да ли смо народ који ће нестати, ми треба да одлучимо. Ја мислим да јесмо. Ако погледате спахије по Србији који силују, спаљују, убијају и деле милостињу, онда видите оне људске излучевине које носе српска имена и презимена и имају српски идентитетски модел бар негде прикривен у себи. Ипак су они несрећници у Лучанима потомци неких Солунаца који су прегазили Албанију и питате се како је могуће да иду да пруже подршку осамдесетогодишњем директору фабрике у којој су изгинули људи и извижде црнину мајке и оца који су сахранили јединца. Или кад видите оне који дођу да поздраве кућепалитеља Симоновића или силеџију Јутку, онда и треба да пропаднемо. Само што ја лично верујем да је снага народа у оним сакривеним добрицама и поштењацима који ће извући нешто из суве дреновине националног бића и показати да то креирање националног идентитета кроз векове није било узалудно.

Друштво нам је подељено на крв и нож. Да ли се то може релаксирати или ће се струна затезати до краја а да никога није брига кога ће ударити кад пукне?

- Онај који је затезао треба и да попусти. Затезач и ровокопач у српском политичком бићу станује на Андрићевом венцу. Прво као онај фамозни ППВ, потом као премијер и сада као председник то је закувао и довео до толике омразе у којој се гледамо као јетрве или завађена браћа преко плота који је поделио очев гроб напола. Један држи сакривену каму у рукаву, други камен у руци и питање је дана када ће братска крв да ту тарабу офарба у црвено и падне преко очевог гроба.

На шта вама личе преговори власти и опозиције о изборним условима. Има неког смисла или је у питању лажњак?

- Личи ми на то кад муж пред кумовима обећава жени да ће је тући само вечерас и никад више. На то ми личи. Какви црни преговори, о чему се преговара? О изборима у којима су сви билборди од Суботице до Ниша његови; о изборима у којима су све насловне стране новина његове, о изборима у којима се глас купује за једну црвену или пелинковац; о изборима у којима тетовиране силеџије у џиповима без таблица обилазе бирачка места и у којима вам звоне на врата да вас питају да ли сте гласали; о изборима у којима ви сликате свој гласачки листић како бисте га јавно публиковали у медијиама; о изборима у којима ви не силазите с екрана свих пет телевизија са националном фреквенцијом.

Дакле, преговори немају смисла?

- Наравно да немају. Имали би смисла под претпоставком да су се догодили пре две године и да су као резултат тих преговора већ годину дана тих пет телевизија отворене за сваку врсту политичког става. Ако је демократија свој црвени датум у календару обележила оног дана кад су избори, где је нама тај празник? Дакле, дефиниција слободне изборне воље је дефиниција слободе. Ми смо неслободни, то је суштина. Ми се на уласку у другу петину 21. века боримо за елементарну ствар која се зове слобода. Не за демократију, него за слободу. Ја сам неслободан човек, немам могућност да дефинишем свој поетички и интелектуални простор кроз форму која ми је дата кроз образовање и таленат. Ја већ треба полако да бирам књиге које ћу читати у старости, а идем по улицама да говорим. Не зато што је мени лично лоше, него зато што је то обавеза јер немате право да будете индивидуално срећни ако је око вас колективизована несрећа. Је л’ можете да замислите човека који пева на дечјој онкологији или неког ко игра коло на гробљу? Ми живимо у такво време.

Претпостављам да сте промислили предности и мане бојкота избора. До каквог сте закључка дошли?

- Бојкот, бојкот и бојкот! Управо из разлога о којима сам говорио малопре. Себе можете бранити од силоватеља свим средствима, једино што се не може очекивати да вичете како вам је лепо. Бојкот није избор, него принуда.

Да ли Вучића, у постојећим условима, са власти може скинути само страни фактор који са њим тргује или постоји реална политичка снага на унутрашњем плану која би могла изаћи на црту његовом режиму?

- Само је потребно неколико ствари урадити и његова власт ће пући као мехур од сапунице. Он влада са 20 процената гласова. Треба средити бирачке спискове, треба омогућити људима приступ медијима, треба направити неколико контакт емисија у којима ће тај "небојша", боље рећи "храбриша", изаћи на дуел људима који мисле супротно и који га сматрају гробаром српске демократије и економије и да видимо ко је ту у праву. Треба омогућити дијаспори да гласа и видећете како се тај споменик од мермера подигнут на пиљевини клати и пада. Никада немојте занемарити интуитивну потребу једног народа да опстане. То што данас одржава аге и бегове по Србији, тапшући им при уласку у суднице и бранећи их од њихових жртава, није Србија. То је талог и фукара. Ње има свугде али је овог тренутка код нас фукара испливала и сад имате фукарлук најгоре врсте који је навикао да отима, купује и краде. Да ли се ради о возачкој дозволи или о факултетској дипломи и докторату, сасвим је свеједно.

Кад смо већ код лажних диплома и доктората, да ли сте доконали шта је у мотиву тих људи да се оките академским титулама?

- То је једино што им недостаје, фали им та врста социјалне и друштвене верификације и чезну да ставе оно "др" испред властитог имена. Постоји једна врста афричког племена где крађа није грех, није дефинисана као социјална категорија и његовим припадницима није никакав проблем украсти јер је то тамо нормално и подразумевајуће. Ми смо дошли у позицију тог племена. Имате бившег председника државе који у свом обрасцу који попуњава као председнички кандидат напише: средња стручна спрема - грађевински техничар, а онда у својој биографији као председник стави да је дипломирао на факултету 2007. године. Е, док сви они не буду носили беџеве на којима пише не "ја сам лопов" него "ја сам лопурда", нема среће.

Могли би и "лопурдр"...

- Могли би и то. Знате ли где је 80.000 бизгова носило такав беџ? У Танзанији прошле или претпрошле године. Појавила се једна поштена власт и лопурде истерала на чистац.

Председник је ових дана запитао Европу хоће ли Србија у ЕУ до 2025. Па, хоће ли?

- Ја бих имао питање за председника: да ли је он то питао оне исте људе које је пре неколико дана сиктеровао и поручивао им "сиктер, бре" и да неће странци владати у Србији. Он има ту сиктер маску за домаћу употребу а онда позајми надимак од министра полиције, оде тамо и буде мала маца. Ја сам скромно дошао да учим, хвала папи - много сам научио, хвала Ангели - много сам научио... На крају, хвала Курцу, много сам научио.

Итервју приредио новинар "Блица" Ранко Пивљанин

https://www.narodna.org.rs/vesti/narodna-stranka-sinisa-kovacevic-izbori-bojkot-dramski-pisac-intervju-blic#.XZrkjdTENvU.twitter

Share this page