Tamo Daleko - Hor - Crveni Trg, Moskva

The Pianist - Best Scene HD; 920,040 views•May 26, 2011

https://www.youtube.com/watch?v=l6XwAZ2nKA4
frilloz4
238 subscribers
This is one of my favourite scenes from this film. The pianist is played by Adrien Brody and the German Officer is played by Thomas Kretschmann.
The piece is Ballade No.1 Op.23 composed by Chopin
920,040 views•May 26, 2011

On February 8th, 1943, Nazis hanged 17-year-old Lepa Radić for being a Yugoslavian Partisan during World War II. When they asked her the names of her companions, she replied: “You will know them when they come to avenge me.”

Neka joj je (17-year-old Lepa Radić) vecna slava i pamjat.......setite se i pomolite se za njenu dusu.....

http://hronograf.net/2019/10/23/majka-pravoslavna-jedna-od-najpotresnijih-pesama-o-stradanju-srba-u-drugom-svetskom-ratu/

Мајка православна: Једна од најпотреснијих песама о страдању Срба у Другом светском рату

23. октобра 2019. у 19:07

Мајка православна је песма Владимира Назора, једна од најпотреснијих песама о страдању Срба у Другом светском рату.

Написана је у јануару 1943. године убрзо након што је отишао у партизане. Назор је био ужаснут затеченим призорима попаљеног Кордуна и масовним усташким злочинима над српским становништвом.

Мајка православна

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

У попаљеном српском селу
код Вргинмоста
1943.

Расен

http://hronograf.net/2019/10/23/majka-pravoslavna-jedna-od-najpotresnijih-pesama-o-stradanju-srba-u-drugom-svetskom-ratu/

 http://hronograf.net/2019/10/21/pucajte-ja-i-sada-drzim-cas-profesor-miloje-pavlovic-odbio-je-da-ga-spasu-i-stradao-sa-djacima/

Професор Милоје Павловић стао 21. октобра у строј са својим ђацима, а његове последње речи су ушле у легенду

21. октобра 2019. у 17:20 

Може ли се победити смрт? Постоји ли пут у вечност? Може ли да се живи заувек? Питања су која људски род покушава да одгонетне од када постоји. А један човек, Шумадинац, пре 78 година је показао да је одговор „ДА“.

То је Милоје Павловић, професор и директор Мушке гимназије у Крагујевцу, који је 21. октобра 1941. одбио понуду злочинаца да му се спасе живот, и који је стао у строј са својим ђацима и заједно с њима погинуо. „Пуцајте, ја и сада држим час“ биле су му последње речи, са којима је отишао у незаборав.

Милоје Павловић је рођен у селу Горње Јарушице 1887, од оца Александра и мајке Катарине.

Био је коњички потпуковник, учесник балканског и Првог светског рата. Омиљени професор и директор Мушке гимназије. Организовао је Соколско друштво. Учествовао је у Првом и Другом балканском рату, прошао кроз битке за ослобођење Косова и Метохије у Куманову и на Брегалници, издржао све патње и тегобе албанске голготе, стигао на Крф, па на Солунски фронт, прошао Кајмакчалан и ратовао све до ослобођења Шумадије, Београда и целе Србије. Носилац је великог броја одликовања, од Албанске споменице па до Ордена белог орла са мачевима, Златне и Сребрне медаље за ревност у служби, Ордена Светог Саве петог, четвртог и трећег реда. Захваљујући њему је подигнут и Споменик палим Шумадинцима. Он је био личност од великог значаја и ауторитета – прича историчар и академик професор Жељко Зиројевић.

Његов патриотизам и родољубље су се видели и 27. марта, када је говором згазио на Тројни пакт. Као професор и васпитач је показао држање 21. октобра 1941. Имао је 54 године, изведен је из школе с ученицима на стратиште.

„Ако ми живот зависи од тебе, такав ми живот не треба“

– Угледао га је и пришао му организатор „фашистичког збора“, и ратни злочинац Марисав Петровић, и рекао му: „Ене, и ти си ту…“. Милоје га је погледао оштро, са презиром. Марисав му је рекао: „Знаш ли, бре, да ти живот зависи од мене?“ Директор гимназије му је рекао, према тврдњи сведока који су преживели погром: „Ако ми од тебе зависи живот, такав ми живот не треба“. Тиме је Милоје Павловић ушао у легенду, а сам његов чин је био такав да је за тај свој подвиг 27. новембра 1953. године проглашен за народног хероја Југославије. На дан када је рођен – прича Жељко Зиројевић.

Завршио је два факултета, Филозофски и Правни, студирао је Српски језик и књижевност код професора Јована Скерлића, који је тражио да он остане и буде асистент на факултету. Међутим, он је то одбио, и вратио се у Крагујевац да предаје у школи. Био је поносни Шумадинац и ратник. Одбио је понуђени живот, загрлио своје ђаке и са њима кренуо у смрт. Тако је показао да је личност вечног трајања и професор за сва времена. Он је и сахрањен заједно са својим ђацима, код споменика „Пето три“, који симболизује птицу сломљених крила.

Да је херојска прича о страдању Милоја Павловића тачна потврђује и сведочење др Милана Станковића, који је био ученик осмог разреда гимназије и преживео стрељање. Он је записао разговор између свог директора и фашиста. Рекли су му да је „васпитао генерације комуниста“. А он им је одговорио:

„Ја нисам комуниста, нити сам ђаке учио комунизму. Ја сам професор књижевности и своју децу сам учио патриотизму. Ја не тражим да ми помажете и не треба ми ништа од вас“, рекао је легендарни професор, који је након тога заједно са својим ученицима смештен у „топовске шупе“, и после проведене ноћи у њима изведен на стрељање.

Тада је загрлио своје ђаке и пре него што их је покосио рафал митраљеза узвикнуо душманима легендарну реченицу: „Пуцајте, ја и сада држим час“.

Милоје Павловић волео је ђаке као своју децу, коју он и његова супруга Наталија никада нису добили.

Стрељано 300 деце

Поема Велики школски час се одржава од 1963. године, када је постављен споменик стрељаним ђацима. У манастиру Светог Димитрија у Бајчетини постоји мозаик Крагујевачких новомученика, где је приказан Милоје Павловић са својим ученицима. Подигнута му је биста испред некадашње учитељске школе, а у родном селу на кући му је постављена спомен-плоча. У злочину који су немачки окупатори починили у Крагујевцу 1941. године убијено је 3.063 недужних грађана, који су сакупљани са улица, радних места, пијаца. Међу њима је било 300 деце.

Телеграф

http://hronograf.net/2019/10/21/pucajte-ja-i-sada-drzim-cas-profesor-miloje-pavlovic-odbio-je-da-ga-spasu-i-stradao-sa-djacima/==================================================================================================================================================================

https://rs.sputniknews.com/vesti/201909071120781627-potresne-skulpture-podsecaju-na-pokolj-nad-srbima-o-kojem-se-decenijama-cutalo/

Потресне скулптуре подсећају на покољ над Србима, о којем се деценијама ћутало

Срна / Дубравка Благоје

ВЕСТИ

17:23 07.09.2019(освежено 17:30 07.09.2019)Преузмите краћи линк

63314

Пратите нас

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик изјавио је данас у Старом Броду да је то место, у ком су усташе убиле више од 6.000 Срба — место двоструког страдања, и то зато што је комунистички режим сакривао усташки злочин.

Додик је истакао да се у Старом Броду догодио стравичан пир, који је стравичан највише због тога што је било забрањено да се о њему говори, преноси РТРС.

„Убијање Срба била је званична политика НДХ. Срби који су дошли овде, очигледно им је било намењено да буду побијени“, рекао је Додик у Старом Броду, где је данас освештан Спомен-музеј српским жртвама које су мученички страдале 1942. године од усташке руке.

Он је истакао да данас не би било ни овога у Старом Броду, да није Републике Српске, те је истакао како је оправдана била борба за Српску.

СРНА / ТАТЈАНА ПАРАЂИНА

Додик: Стари Брод двоструко место страдања

Додик је додао да ће у Стари Брод долазити кад год буде могао и да то мора бити место на које ће долазити школске екскурзије, да би деца научила шта се овде догодило.

СРНА / ТАТЈАНА ПАРАЂИНА

Скулптуре које симболизују страдање 6.150 Срба над којима су покољ починиле усташе Јуре Францетића 1942. године.

Покољ у Старом Броду и Милошевићима десио се у пролеће 1942. године на обалама реке Дрине, у општини Вишеград.

Усташе, предвођене Јуром Францетићем, у овом покољу убиле су више од 6.000 ненаоружаних Срба, и то искључиво — цивила. Цивили су страдали и у реци Дрини, док су бежали од усташа.

У знак сећања на страдале српске мученике, данас је у Старом Броду освештан Спомен-музеј, за који је пројекат урадио архитекта Новица Мотика из Зворника.

https://rs.sputniknews.com/vesti/201909071120781627-potresne-skulpture-podsecaju-na-pokolj-nad-srbima-o-kojem-se-decenijama-cutalo/

Komentari:

- Buki Bukic - I sad zamislite da neko iz te porodice Francetića postane Predsednik Srbije, ludilo.

http://hronograf.net/2019/10/03/ovo-nas-nisu-ucili-cetnici-oslobodili-34-grada/

ОВО НАС НИСУ УЧИЛИ: Четници ослободили 34 града

3. октобра 2019. у 10:27

Од 1941. до 1944. четници под вођством генерала Драже Михаиловића ослободили су 34 града у Србији, БИХ и Црној Гори, а послератна, комунистичка литература те акције приписивала је партизанима иако су они у то време били у НДХ, а њихово присуство у Србији и Црној гори било је на нивоу статистичке грешке.

Скоро пола века комунистичка идеологија проглашавала је само партизане ослободиоцима и борцима против окупатора. За Југословенску војску у отаџбини (четнике) били су резервисани термини издајника, сарадника окупатора и ратних злочинаца. У Црној Гори и данас влада таква слика, али време је да се и овде саопшти нешто што нас нико није учио, односно што је скривано од нас.

Наиме, партизани су градове ослобађали већином крајем рата, и то после септембра 1944. године, и то након продора Црвене армије. Међутим, од 1941. до 1944. четници под вођством генерала Драже Михаиловића ослободили су 34 града у Србији, БИХ и Црној Гори, а послератна, комунистичка литература те акције приписивала је партизанима иако су они у то време били у НДХ, а њихово присуство у Србији и Црној гори било је на нивоу статистичке грешке. У овом тексту наводимо имена 34 града које су ослободили четници. Истина о томе највише је заслуга Милослава Самарџића, уредника и директора Издавачке куће „Погледи“. Ти подаци се могу проверити у литератури и о томе постоји обимна архивска грађа, како у домаћим тако и страним архивима. Уз то и према аутентичним сликама из Другог светског рата, које је у својим књигама објавио Милослав Самарџић, види се како припадници четничког покрета улазе у ослобођена места од Немаца, широм Србије.

Овој је списак градских насеља која су четници ослободили од Немаца:

1. Лозница (31. август 1941)

2. Богатић (1. септембар 1941)

3. Крупањ (4. септембар 1941)

5. Горњи Милановац (29. септембар 1941)

6. Чачак (1. октобар 1941)

7. Страгари (4.октобар 1941)

8. Љубовија (октобар 1941)

9. Пријепоље (12. септембар 1943)

10. Прибој (12. септембар 1943)

11. Зворник (17. септембар 1943)

12. Бања Ковиљача (17. септембар 1943)

13. Бијело Поље (септембар 1943)

14. Рудо (18. септембар 1943)

15. Брза Паланка (18. септембар 1943)

16. Љубовија (30. септембар 1943)

17. Бајина Башта (30. септембар 1943)

18. Нова Варош (октобар 1943)

19. Вишеград (5. октобар 1943)

20. Чајетина (10.октобар 1943)

21. Рогатица (14. октобар 1943)

22. Мајданпек (26. август 1944)

23. Кучево (28. август 1944)

24. Лесковац (31. август 1944)

25. Власотинце (31. август 1944)

26. Сврљиг (2. септембар 1944)

27. Кадина Лука (2. септембар 1944)

28. Лазаревац (3. септембар 1944)

29. Подлугови (10. септембар 1944)

30. Бреза (11. септембар 1944)

31. Пљевља (септембар 1944)

32. Ражањ (октобар 1944)

33. Варварин (октобар 1944)

34. Крушевац (14.октобар 1944)

Иван Милошевић, Седмица.ме

http://hronograf.net/2019/10/03/ovo-nas-nisu-ucili-cetnici-oslobodili-34-grada/

http://hronograf.net/2019/09/30/odlazak-ucitelja-s-ucenicima-u-rat-kako-je-srbija-zadivila-svet/

Одлазак учитеља с ученицима у рат: Како је Србија задивила свет

30. септембра 2019. у 14:14

Учитељ Љубомир Симоничић забележио је шта је 1914. године чуо и видео. Не помиње ни место ни школу у којој се десио овај растанак, али помиње одлазак на Дрину и каже: „Мобилизација. Ђаци једне класе окупљени на зборном месту. Дошло је време да буду војници. Позвати су да крену у бој на границу. Појављује се њихов стари учитељ с пушком у руци. И он иде у бој, у трећем је позиву, његови ученици у првом.

Раздрагани су. Очи им пуне суза. После здрављења и разговора, учитељ им поче говор речима: ’Мали моји ученици – јунаци! Куцнуо је час, када треба да се покажемо као јунаци, да смо достојни имена Српског. Дошао је час да осветимо Косово и да испунимо аманет наших неумрлих јунака Вељка, Синђелића, Рајића… Да покажемо да смо достојни потомци њихови. Наша браћа у Босни, Херцеговини, Банату и Бачкој и другим местима, још у ропству цвиле. Они нас зову да им помогнемо, да их ослободимо из ропства. Ми морамо то учинити, јер нам је то света обавеза, од наших дедова који су ослободили ово парче земље, нашу драгу отаџбину и нама донели слободу.

Па да ли се сме аманет погазити? Не. По сто пута, не! То би био неопростив грех. У школи вам рекох, какве су патње наше браће под туђином и шта је све наша дужност. Онда сте били веома мали и нејаки. Сада сте војници. У школи беше теорија, а сада је дошло време да се у пракси на бојном пољу покажемо.’ На том месту учитељ стаде да говори, као да се премишља, како да каже да се полазак на фронт примакао сасвим, па наставља.

’Надам се да нећете изневерити наше наде. Надам се и да ћете осветлати образ Српству. Надам се да нећете осрамотити своје родитеље и свог старог учитеља, који вам је дао прво перо у руке и поучио свему што је добро, лепо и племенито. И ја, децо идем са вама. Ако не могу стићи, ја ћу вам муниције и хлеба дотурити, а ако буде потребе и у борбени ред стати са вама. У то име срећан пут ђаци, срећан пут војници. Идите мудро и не гините лудо. Желим да вас у путу и у борби свака срећа прати и да се од скори сви поново сретнемо и искупимо у великој Србији, у којој је уједињено све Српство. Сетите се свог учитеља и не заборавите своје свете дужности.’

Ту се зачуше речи опроштаја, ’збогом, збогом’, настаје љубљење и дирљив растанак. Одоше војници, одоше јунаци, одоше деца… Многи погибоше, али осветлаше образ Српству, својим родитељима и своме учитељу, Својим јунаштвом задивише свет, на њиховим гробовима сазидана је Југославија.”

Уредништво Ратног поменика, који доноси ово сећање, напомиње „да је и заиста Србија задивила свет својом жилавом борбом и невероватном храброшћу, будећи поштовање не само савезника, него и непријатеља.

„Нарочито један феномен, нигде виђен осим у Србији – одлуку српске владе да за одбрану отаџбине у борбене редове изведе децу. Разлог је била бојазан да ће их аустроугарска војска искористити и мобилисати у своје трупе. Тако су првим махом у борбе отишли тек стасали младићи, да би доцније Србија мобилисала последње остатке српске снаге, децу од својих 15-так лета. Они чак нису прошли ни основну обуку, него су их придружили трећепозивцима, који су их у ходу обучавали”, наводи Ратни поменик, а чланак завршава речима: „Хвала им и слава им.”

Олга Јанковић, Политика

http://hronograf.net/2019/09/30/odlazak-ucitelja-s-ucenicima-u-rat-kako-je-srbija-zadivila-svet/

 http://hronograf.net/2018/06/02/hrabra-uciteljica-koja-se-smejala-smrti-u-lice-jelena-saulic-bojovic/

Храбра учитељица која се СМЕЈАЛА СМРТИ У ЛИЦЕ – Јелена Шаулић Бојовић

2. јуна 2018. у 13:37

Јелена Шаулић Бојовић, учитељица и хероина Првог светског рата. Са оцем Перком је учествовала у Топличком устанку 1917. године, а потом се придружила чети војводе Бошка Бојовића, за којег се касније удала.

„Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња. Па и под непријатељским бајунетима, тој бих се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла“, писала је Јелена Шаулић у свом дневнику.

Успомена на храброст ове жене у њеном завичају живи до данашњих дана али даље од њеног завичаја ретко ко зна за име ове жене. На дугом списку српских жена које су учествовале у ратовима од 1912. до 1918. године, свакако треба истаћи и име, Јелене Шаулић Бојовић.

Ова српска хероина рођена је 1896. године, у селу Јунча До, подно Дурмитора, као најмлађа од петоро деце свештеника Перка Шаулића, а одрасла у Медвеђи, где се њен отац преселио с породицом, због – како је остало забележено – несугласица са црногорским књажевским двором. Јелена се одликовала необичном бистрином ума и најлепшим врлинама, па је у рекордно кратком року завршила учитељску школу.

Међутим, уместо подучавања ђака, прихватила се пушке и са оцем Перком придружила устаничким четама Косте Војиновића на Радан планини, да брани српску нејач Топлице и Јабланице од терора бугарског окупатора. Као борац Гајтанског одреда била је неустрашива и надасве вешта у руковању оружјем, а посебно је као бомбаш била страх и трепет за непријатеље. Њено јунаштво и подвизи соколили су добровољце да издрже, а народу тог дела Србије уливали су веру да је могућ отпор бугарском окупатору.

Када је крајем марта 1917. године, ипак, угушен Топлички устанак, Јелена је са оцем Перком и групом четника отишла у Црну Гору, да би се у дурмиторским врлетима придружила комитској чети војводе Бошка Бојовића, која је војевала против аустроугарске војске.

Многобројни примери њених подвига остали су у сећању народа тог дела Црне Горе, а забележени су и у историјским списима. Ова одважна Дурмиторка посебно се истакла у сукобу комита и жандарма на Врелима, у јануару 1918. године. У том обрачуну погинуло је и рањено 97 непријатељских војника, 23 су заробљена, а међу њима и злогласни Осман Јогуница, аустроугарски вакмајстор из Босне, који је осуђен на смрт, а стрељала га је лично Јелена Шаулић.

Јелена је била крупна црнокоса девојка продорног погледа, оштрог и бритког језика. У Топлици се и данас прича о лепоти ове Дурмиторке, па је остала и узречица – лепа као Јелена Шаулић. По завршетку Првог светског рата, удала се за војводу Бошка Бојовића, засновала с њим породицу у Пљевљима и као учитељица радила у оближњем селу Отиловићи. Међутим, убрзо се, услед последица војевања и исцрпљујућег комитског живота тешко разболела, и преминула је 21. марта 1921. године.

Тек је била закорачила у 26. годину живота. Остала је прича да више од годину дана после њене смрти, у знак жалости, у племену Дробњака, из којег потиче, није било весеља нити су се чуле гусле и песма. Посмртно је одликована Карађорђевом звездом са мачевима.

Нажалост и Јелена Шаулић Бојовић данас дели судбину својих храбрих сабораца које је надјачао заборав. Нема данас ниједне улице, јавне установе или удружења које носи име ове „српске Јованке Орлеанке”.

Новости/Хронограф

 http://hronograf.net/2018/06/02/hrabra-uciteljica-koja-se-smejala-smrti-u-lice-jelena-saulic-bojovic/

Чуј Србине брате-први део 8,889 views•Jul 22, 2012

https://www.youtube.com/watch?v=5GVotVpWqCA&feature=youtu.be
Чуј Србине брате-први део 8,889 views•Jul 22, 2012
Невидљива борба, 353 subscribers