Za "Besmrtni" marš, od generacije MFUB 1979 g.

Svi rodoljubi, dole ispod, su do jedan HEROJI Jugoslavije, koji su se suprotstavili prvo austrougarskoj okupaciji a zatim fasistickoj sili koja se pojavila od 41-45 godine, a i dalje 1992-1999 g. Išli su čelom na metak, nogom na minu, prebrodili neprebrodivo, i dali primer kako se bori protiv strane diktature i osvajaca otadžbine.

Otadzbina vas i vasu zrtvu ne zaboravlja, od doktora i potomaka za  generaciju MFUBG, 1979 godine.
Vecna vam Slava i Pamjat!

Croatia's Jasenovac Concentration Camp: a Hidden WWII Horror

Croatia's Jasenovac Concentration Camp: a Hidden WWII Horror
i24NEWS English
Published on Oct 26, 2018
https://www.youtube.com/watch?v=TR9UxwO7QlQ&feature=youtu.be

DAILY DOSE | Many do not know the horror of the Jasenovac concentration camp in Croatia's Slavonia region, but it considered one of the most brutal and notorious concentration camps, run by the WWII Croatian pro-Nazi government. Holocaust Institute Historian-in-Chief Gideon Greif discusses his book on the camp with host Eylon Levy.
-
Николај Велимировић
3 months ago
Thank You Gideon.
Welcome to do Serbia.
- Verica Kovačević
3 months ago
The solution of the "Serbian question" was widely prepared, elaborated, organized, supported and executed by the plan of extermination by all subjects of the society (and not the "small number of Ustashas") of the then-regulated independent state of croatia. What an awful place, Jasenovac, as the epicenter of independent state of croatia is not the only object of genocide against Serbs.
Crimes by the ustasha in independent state of croatia were committed on the territory of today's Croatia, Bosnia and Herzegovina, but also (almost not mentioned) in part of Serbia - Srem!
Lives are taken all over to unarmed Serbs from the home threshold, in classrooms, mines, in public places, to the prepared places of cruel killings. All known and unknown places of martyrdom can not be counted here - Jasenovac, Jadovno, Pag, Prebilovci, Sadilovac, Motike, Glina, Garavice, Susnjar ...

На это ТЯЖЕЛО смотреть! Яков Кедми не смог сдержать слёз; 13 min. Ima mogucnost Google prevoda!

Политика сегодня: Россия США Украина
Published on Nov 24, 2017

Vidi na Wikipedija za Jakov Kedmi- - https://ru.wikipedia.org/wiki/Кедми,_Яков_(дипломат)

https://ruexperts.com/top-israeli-expert-yakov-kedmi-us-intelligence-agencies-lie/

https://www.bloomberg.com/research/stocks/private/person.asp?personId=271468784&privcapId=2248967&previousCapId=237783989&previousTitle=Viola%2520Ltd.

https://www.quora.com/Is-Yakov-Kedmi-famous-in-Israel-and-other-countries-What-do-people-think-of-him

https://www.tacno.net/novosti/djeca-s-kozare/

DJECA S KOZARE

Autor Ivo Anić 9.2.2018. u 13:41

Fotografija prikazuje nekoliko stotina srpske djece u logoru Stara Gradiška obučene za preodgoj u ustaške uniforme

„U ovoj zemlji ne može nitko da živi osim Hrvata, a ko neće da se pokrsti mi znademo kuda ćemo s njim. Danas nije grehota ubiti i malo dijete koje smeta ustaškom pokretu. Svu srpsku gamad od 15. godina pa naviše mi ćemo bez grižnje savjesti poubijati, a njihovu djecu smjestiti u obitelji koja će ih odgojiti kao dobre katolike. Uzmimo strojnice u ruke i tamanimo ih sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške vlasti i države.“

Tim govorom Dionizije Juričević svećenik u vjerskom odsjeku NDH pozdravio je djecu s krvave Kozare koja je nakon dvadeset pet dana i noći još uvijek odjekivala pucnjima i rafalima.

Na Kozaru i manje od četiri tisuće partizana, u obruču su krenule elitne postrojbe Wehrmachta i SS-a, njih oko jedanaest tisuća, oko dvadeset tisuća ustaških združenih snaga potpomognutih domobranskim divizijama i dvije tisuće četnika Draže Mihajlovića. Sve muškarce zatečene na Kozari u borbi streljati na licu mjesta, svo stanovništvo pohvatati i sprovesti u sabirne centre, žene i djecu otpremiti u Jasenovac, glasila je izričita naredba Führera koju je osobno potpisao Ante Pavelić uz prigodnu besjedu: „ Iz slobodne i Nezavisne Države Hrvatske biće iskorijenjen korov što ga je tuđinska ruka posijala, i nema te metode koju mi kao ustaše nećemo upotrijebiti da načinimo čistom ovu zemlju, da je očistimo od Srba.“

Tijekom svibnja 1941. kada su počele prve deportacije Roma i djece sa područja NDH, pa do svibnja 1945. kada je zadnja kompozicija sa Srbima, Židovima i Romima stigla u logore smrti, smatra se da je pogubljeno oko četrdeset tisuća djece u dobi do sedamnaest godina. Devetnaest tisuća i dvoje precizno je evidentirano samo u Crnoj knjizi logora Jasenovac.
Svako četvrto dijete bilo je s Kozare.

Prema dokumentima s „Opatijskog protokola“ , general – štab njemačkih oružanih snaga, po naredbi samog Führera odlučeno je da se „ustaničkom pokretu na Kozari definitivno slomi kičma“, a za tu operaciju zadužen je od strane Ante Pavelića bio Maks Luburić. Smjernice za ovu operaciju stigle su iz Berlina, zbog porasti partizanske djelatnosti na prostoru Banja Luke – Prijedora i Bosanskog Novog. S tim ciljem formirana je i posebna borbena skupina Kampfgruppe Westbosnien koju su činile elitne postrojbe SS-a i ustaških specijalnih zdrugova. Cilj ofanzive bio je jasan, kao i njen finale, koji je bio pomno razrađen jer se očekivalo da će s Kozare biti popriličan broj zarobljenika, od kojih će biti veliki broj djece u dobi do punoljetnosti.

Među djecom u dobi do osam godina bila je i Radoslavka Banović koja je nakon rata, kao živi svjedok događaja zapisala: „ U sam zalazak sunca došle su ustaše. Kada su nas istjerali počeli su s klanjima. Na gomile leševa počeli su bacati i djecu, još živu. Vrisku i krike te djece čujem i dan danas. Pala sam od udarca noža, ali nisam izgubila svijest. Najstrašnije je bilo gledati kako mi ubijaju majku, pa djecu iz sela. Mog brata Boška od dvije godine ustaše su natakle na bajunetu, a mlađu sestru Daru zapalili u krevetiću. Ustaše su mog brata nabijenog na bajunet dale mojoj majci kojoj je srce prepuklo od užasa. Dotukli su je na gomili kundacima. Nisu primijetili da sam još živa, jer su bili zabavljeni majkama koje su prisilili da gledaju kako im djeca još živa gore u krevetićima. Ostalu djecu ugušili su krečem u jamama. Momira Galića, mog susjeda zaklali su u dvorištu pred kućom.”

Od trideset familija, trideset majki sa dvadeset i jednim djetetom iz sela Cikote, u koje je ušla zloglasna Prva ustaška bojna potpukovnika Simića, preživjela je samo djevojčica Radoslavka sa dvadeset i devet ubodnih rana. Selo Dragelje, u podkozarju, spaljeno je kao i ostala sela do temelja. Kako nije bilo odraslih muškaraca koji su se borili, ustaše su bijes iskalile na ženama i djeci. Pet stotina i pedesetoro djece zvjerski je pobijeno u nekoliko dana iza ofanzive, a zaseoci Drakulići, Motika i Sargovci u potpunosti su spaljeni do temelja zajedno sa mještanima.

50. Ustašku Pavelićevu tjelesnu bojnu predvodio je osobno fra. Miroslav Filipović – Majstorović, kapelan samostana u Petrićevcu poznatiji i kao Fra Sotona. Preživjeli tvrde da je osobno poticao ustaše da ubijaju djecu uz pokliče kako sve njihove grijehe, kao svećenik, osobno uzima na svoju dušu. Krvavi put djece s Kozare vodio je u koncentracijske logore Staru Gradišku i Jasenovac. O tim događajima iz 1942, Skender Kulenović kao partizanski pjesnik će zapisati u svojoj najpotresnijoj poemi „Stojanka majka Knežopoljka“ :

„Svatri ste mi na sisi ćapćala – joj, blagodatno
sunce knešpoljsko! –
svetrojici povijala nožice sam rumene
u bijele povoje lanene,
svetrojici sam prala jutrenje tople pelene …
Joooj,
Srđane,
Mrđane,
Mlađene,
joj, tri goda u mom vijeku,
tri prvine u mom mlijeku,
tri saća teška,
silovita,
što ih utroba moja izvrca,
joj, rosni trolisni struče djeteline knešpoljske,
što procva ispod moga srca!“

U samom Jasenovcu čitav prostor logora tih je dana bio ispunjen ženama i djecom s Kozare. Ustaše su razdvajale djecu od majki, uz jauke i zapomaganja. „Užasni krici ljudskog bola, krici koje ljudsko uho ne može čuti od izbezumljenosti. Majke su se bacale na bajunete da skrate sebi muke. Djecu su odvodili i popisivali u velikog logorskoj zgradi. U malim sobama natiskali bi i do pedesetoro djece u najranijoj dobi. Užasni krici, jauci i plač odzvanjali su cijelom zgradom. Djeca su se previjala od bolova, gladi i hladnoće, žeđi, dozivali su majke. Kako nije bilo mjesta rušili bi se jedni preko drugih. Ruke, noge, glave, usta na živim ranama drugih. Djeca su umirala u nezamislivim mukama. Ustaše bi ujutro samo ušli u sobe s dekama i kupili mrtvu djecu. Ostale bi trovali, ili ih pustili da umiru od zaraznih bolesti. Kada su bili pijani ubijali bi djecu maljevima ili ih klali u dvorištu.

U ljeto 1942. Praznili su užurbano logor zbog sve veće pojave bolesti među djecom. Na jednoj čistini logora vršili su razvrstavanje i trpali preostalu djecu u kamione. U prosjeku bi do dvadesetoro od te djece umrlo dnevno. Ante Vrban, zapovjednik logora stajao je s pištoljem i vršio likvidacije nad onom djecom koja se nisu mogla uspeti u kamion. Iste večeri djecu koja su ostala, ugušili su plinom u kamionu koji je ostao u logoru“, priča Mara Vejnović – Smiljanić koja je kao logorašica gledala agoniju djece s Kozare.

U mjesecu srpnju 1942. Ante Pavelić i Andrija Artuković donose odluku da se osnuju tri zasebna logora za djecu s Kozare. Jedan od njih smješten je u Gornjoj Rijeci kod Križevaca u kojoj je u razdoblju od srpnja do rujna od tifusa umrlo preko dvjesto djece s Kozare. Dječjim logorom u Jastrebarskom rukovodile su časne sestre kongregacije Sv. Vinko Paulski i smatra se da je kroz tu instituciju prošlo oko tri tisuće i tristo tridesetoro djece, a prema kronici samostana, ali i svjedočenju čuvara groblja u Jastrebarskom, u tom razdoblju sahranjeno je sedamsto šezdeset i osmero djece s Kozare.

Najzloglasniji logor djece u NDH ipak je bio onaj u Sisku. Smatra se da je Anton Najžer, ravnatelj te institucije osobno vršio egzekucije djece s Kozare zatrovanim inekcijama. Ustaše su taj logor zvali „logor u pelenama“ jer su djeca uglavnom bila predškolske dobi. Časna sestra Barta Pulherija bila je najzloglasnija osoba tog vremena, jer je kroz njenu instituciju prošlo više od tri tisuće djevojčica i dječaka s Kozare, od kojih je ostalo manje od tisuću za razmještaj i pokrštavanje u hrvatske porodice koje su iskazale želju za tim.

Saznavši za pomor te djece, građani se organiziraju u ljeto 1942 i preko Crvenog križa izvlače djecu te ih razmještaju po porodicama u Zagrebu. Samo iz Stare Gradiške i Siska izvučeno je više od šest tisuća malih kozarčana. U tri mjeseca te dramatične bitke život je izgubilo preko tri tisuće mališana s Kozare.

Kozara i dan danas traži preko tisuću i sedamstotina izgubljene djece s Kozare, a na ovu me priču i ovo istraživanje ponukao današnji razgovor na Hrvatskom radiju 3 između „uglednog“ povjesničara i još „uglednijeg“ voditelja emisije koji su za vrijeme trajanja priče u više navrata konstatirali kako primaran cilj ustaša nisu bila pravoslavna djeca, već izričito židovska i romska, te kako se veliki dio djece s Kozare ipak uspio spasiti velikodušnošću hrvatskog naroda koji ih je udomio i zbrinuo.

Ugasio sam radio i bilo mi je savršeno svejedno što će ugledni dvojac nastaviti. Od svih strahota koje su prošli ti ljudi, ta djeca, najvažnije je da nisu bila primarni cilj. Nastavio sam svoj život uz Cohena i mislio sam samo o jednom, što je tim nesretnim ljudima u glavama i što im je u srcu? Što je dovraga sa svima nama i kako smo uspjeli svi postati tako bešćutni, tako monstruozni, da nas i ovakve priče ne mogu više dirnuti. Priče djece zauvijek zaboravljene u vremenu.

Priče djece s Kozare.

Oh, the wind, the wind is blowing
Through the graves the wind is blowing
Freedom soon will come
Then we’ll come from the shadows
Leonard Cohen – Partisan

https://www.tacno.net/novosti/djeca-s-kozare/

https://srbin.info/2017/10/21/poslednje-poruke-streljanih-kragujevcana-i-danas-odzvanjaju-sumaricama/

ПОСЛЕДЊЕ ПОРУКЕ СТРЕЉАНИХ КРАГУЈЕВЧАНА и данас одзвањају Шумарицама

14:20   21.10.2017.

 9

Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене, један је од 42 поруке које су остале сачуване у музеју у Крагујевцу.

„Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша“ – порука је 17-годишњег гимназијалца Љубише Јовановић који је непосредно пре него што су извели пред стрељачки вод написао поруку својој мајци и оцу.

Његов отац поруку никад није прочитао, јер је и он, што Љубиша није знао, био заробљен и стрељан је истог дана.

Пре 76 година, 21. октобра 1941. на полеђинама ђачких књижица, коверата и неких личних докумената, дрхтавим рукама исписане су поруке оних чији су животи само неколико сати касније прекинути у стрељачком воду.

„Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је“, поручио је својој породици радник Лазар Петровић.

„Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози“, написао је Никола Симић инжењер, стрељан заједно са својим сином Александром Симићем.

„Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу“, била је последња порука Александра, гимназијалца од 18 година.

Гимназијалац Павле Ивановић је свом тати написао: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата, иди код директора ако вреди.“

Књиговођа Јаков Медина опростио се уз речи „Лебац сутра немојте послати“, бринући томе да не протраће узалуд драгоцени хлеб.

„Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене“ написао је човек, вероватно својој ћеркици.

Међу њима је и један очајан отац, који је стигао је да поручи малишанима: „Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом заувек, ваш тата Лаза“.

Извор: kurir.rs

Ознаке: Ђаци, Крагујевац, поруке, стрељање, Шумарице

https://srbin.info/2017/10/21/poslednje-poruke-streljanih-kragujevcana-i-danas-odzvanjaju-sumaricama/

http://www.srpskaistorija.com/cena-srpske-pobede-u-prvom-svetskom-ratu-1-247-435-ljudi/

ЦЕНА СРПСКЕ ПОБЕДЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ: 1.247.435 ЉУДИ

07.06.2017

Тукући се са силама које су биле одлучиле да је поробе и униште као самосталну државу и тако је спрече да оствари своје националне циљеве – да сабере све Србе у свом крилу, а поврх тога окупи око себе све земље настањене Јужним Словенима у Аустроугарској, Србија је у рату 1914-1918. године изгубила силно људство. Имала је толико гробова да их све није могла ни побележити. Ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају.

Од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло је на ратиштима или умрло од рана и епидемија 402.435 обвезника. Тако велике губитке, у односу на број становника није имала ниједна друга држава…

Само у 1914. години српска војска је остала без 2.110 официра, 8.074 подофицира и 153. 373 војника.

До септембра 1915. из списка живих избрисано је 172.508 бораца.

Током преласка преко Албаније живот је изгубило 77.455 војника, а на Солунском фронту, 1916, 1917. и 1918. године – 36.477.

Сем свега наведеног, године 1915, на територији Србије 34.781 војник умро је од рана или болести.

Колико су ови губици били велики, може се закључити и на основу податка, да је из читаве Хрватске и Славоније у Првом светском рату погинуло – у Србији, затим у Русији и на италијанском фронту око 70.000 војника (око 150.000 било је заробљено, већином у Русији).

И у заробљеништву је страдао велики број српских војника – у свему 81.214 бораца. Један број је убијен, један део умро услед слабе исхране и разних болести, а један део је оставио живот на сваковрсним радилиштима на којима ратни заробљеници, по Хашким конвенцијама, нису ни смели бити употребљавани; у питању су били фортификациони радови у првим борбеним линијама (на аустријско-италијанском фронту), у рудницима, и тако даље. Како је утврдио Владимир Стојанчевић, многи српски ратни заробљеници били су приморани да учествују и на изграднји Багдадске железнице у пустињама Месопотамије…

Српски народ у Првом светском рату извојевао Пирову победу

Велике губитке цивилног становништва имала је Србија у рату 1914-1918. године и у цивилном становништву – 845.000 рачунајући у тај број и жене и децу.

Само од грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло 140.000. Епидемија тифуса 1914-1915. године однела је око 360.000 живота.

Укупно, према подацима изнесеним на Конференцији мира у Паризу, Србија је, што војника, а што цивила изгубила 1.247.435 људи – 28 одсто од целокупног броја становника 1914. године, када је рат почео. (Према подацима саопштеним у Народној скупштини 1921. године, број жртава рата износио је – 1.000.356). Са тешким инвалидима, неспособним за самосталан живот и привређивање, губици Србије износили су пак 1.511.415 људи.

Инвалида је било толико у Србији после 1918. године да су се од њих могле формирати читаве дивизије… Они су представљали велики проблем за опустошену Србију. Исто тако велики проблем су била и ратна сирочад, недорасла деца, која су остала без храниоца, често и без оца и без мајке… Њих је било око 500.000.

Србија је све жртвовала за љубав јединствене државе са Хрватима и Словенцима

Услед тако великог губитка у становништву, Србија је била осуђена на спор опоравак. На другој страни, она је постала пасивно миграционо подручје, у које су се, како је изнео Милорад Екмечић, сливале православне струје досељеника из суседних покрајина. Последица тога, опет, било је стварање простора за раст становништва исламске вере, које је у дотадашњим историјским раздобљима, свуда сем на Косову, било у демографском назадовању. Отуда, а кад се све друго узме у обзир, може се рећи, као што констатује и М. Екмечић, да је уједињење 1918. године било – „Пирова победа српског народа“.

У том смислу, да је српски народ у Првом светском рату извојевао Пирову победу, говорило се и у Народној скупштини, још 1921. године, нарочито у дебатама које су вођене кад се доносио Видовдански устав. Истицало се и тада, и доказивало, да је Србија у рату за Југославију дала све што је могла и имала, а да за узврат није добила ништа.

„Јесте ли ишли, господо, у село„, питао је 1921. године посланик Борислав Штављанин, „јесте ли видели ону сеоску сиротињу која иде гола и боса без одеће и обуће, чији су хранитељи пали на бојним пољима за ову отаџбину…“

Вешање Срба за време аустроугарске окупације: 11.000 обешено је по пресуди војних власти, много више без икаквог суђења; једна сељанка завршила је на вешалима само зато што су је чули – док су јој отимали летину – како мрмља: „Пресело вам, дабогда“

Тамо где је посланик Штављанин стао, наставио је 16 година касније, 1937. године, посланик Живојин Поповић. У Народној скупштини он је рекао да је Србија за награду што је створила велику југословенску државу добила само могућност да заостаје – „на пољу просвете, индустрије, у погледу уређења и одржавања друмова, електрификације…“

Закључак посланика Поповића је био да је Србија „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“.

Указивање посланика из Србије на огромне жртве Србије у рату, и на малу заинтересованост нове државе да се те ратне ране што пре исцеле, изазвало је најоштрије реакције Хрвата, па и оних који су били опредељени за заједничку државу. Др Мате Дринковић, посланик из Хрватске, близак краљу Александру Карађорђевићу и један од његових главних помоћника при увођењу личног режима 1929. године, изјавио је, на седници Скупштине од 12. маја 1931. године, да све приче о жртвама Србије имају за циљ само једно – да докажу „да би се Хрвати морали покорити Србима“, да би „Хрвати морали да се жртвују“. Али Хрвати, нагласио је Дринковић, „кад им се каже – покорите се, морају одговорити – не можемо и нећемо!“

Шездесет хиљада „митлеуропских“ вешала

Полазећи од броја обешених, стрељаних и интернираних становника Србије, оних који нису били позвани под ратну заставу, а то значи стараца, жена и деце, током рата 1914-1918. године, проучаваоци су дошли до једногласног закључка, да се мерама насиља хтела смањити биолошка снага српског народа и да је то био „један од скривених циљева аустроугарске владе“, главног непријатеља Србије. Намера Беча и Будимпеште, кад су се одлучили за рат против Србије, била је, како се истиче, да српску државу „не само војнички прегазе, политички унизе и економски исцрпе, већ и да у њој изазову дубоке социјалне поремећаје, који ће задуго кочити и успоравати њен опоравак и развитак. Отуда је рат био вођен окрутно не само на фронту већ и у опхођењу са становништвом…

Од 60 хиљада вешала, колико је Аустроугарска током рата подигла у својој држави и на окупираним територијама, добар део отпада на Србију. (Према изјави аустроугарског генерала Бекића загребачком листу „Аграмер Таглат“, за време окупације обешено је у Србији, одлуком војних власти, 11.000 лица, али стварни број обешених без пресуда треба да је био десетоструко већи!).

Вешане су, кад с пресудом, а кад без ње, једноставном одлуком војних и полицијских власти, врло често и жене, мајке ситне деце. Понекад су жене извођене на губилиште само зато што су, и не слутећи да војници у униформама аустроугарске војске говоре истим језиком као и оне, протестујући против реквизиција, упутиле какву псовку тлачитељима – све до цара Франц Јозефа. Због једне такве псовке и проклињања да „цару преседне то што од српског народа отима“ – по кратком поступку осуђена је на смрт вешањем да наведемо само један пример из Тамнаве, Живана Лазић из села Звиздара код Уба, мајка шесторо ситне деце.

Жртве бугарског терора у Сурдулици

Вешање становника Србије било је обична појава на свим странама, каже Драгиша Лапчевић. Због тога, због „зулума“, многи су се одметали у хајдуке.

„А зулум је већ свуда био“, наводи даље Лапчевић, „догорео до ноката. Изузетак су чинили само Чеси, ако би се где који потревио…“

У самом Београду, кад су аустроугарске трупе на челу са једним хрватским пуком први пут запоселе град у децембру 1914. године, одмах су, већ другог дана, постављена четири вешала – од којих једна на Теразијама, на простору између хотела „Москве“ и „Балкана“, на којима је окончао живот осамнаестогодишњи добровољац Михаило Радовановић, родом из Раче Крагујевачке.

Другог дана после освајања Београда, хрватски пук поставља четири вешала на Теразијама

Као највећи град у Србији, Београд је био посебна мета аустроугарске војске и аустроугарске полиције, у којој су кључне позиције имали Хрвати, у првом реду припадници полиције из Загреба. На хиљаде Београђана отерано је у концентрационе логоре широм Мађарске и Аустрије… Многи од њих су у тим логорима били стрељани, а многи су били жртве разних епидемија, будући да су недеље и недеље, па и месеце, провели под ведрим небом, лежећи на голој земљи. У ове логоре, и у интернацију уопште, одвођено је и мушко и женско становништво, а врло често и малолетна деца. Како наводи Д. Миликић, 13. децембра 1914. године, пред само прво протеривање аустроугарске војске из Београда, у граду је извршена „права шинтерска хајка на грађане. Наоружане патроле, пешке и на коњима, почеле су сурово и без икаквог обзира да купе по улицама старце, инвалиде, жене и децу и да терају преко моста за Земун… Покупљено је око 1.500 људи у току једног или два дана и протерано у буљуцима према Сави. Била је то зима, када је почео крвави пут у интернацију грађана покупљених онако како су се затекли на улицама…“

Из Земуна, са улица покупљени Београђани су пешице упућени у Нови Сад, а одатле у концентрационе логоре у Нађмеђеру, Болдогасоњу, Нахасхабу, Капошвару... Према изјави Танасија Хаџи-Илића, објављеној у „Политици“ од 11. јуна 1915. године, његова група од 2.800 људи допремљена је у логор Балдогасонуфалви, где сеу једном часу нашло 13.000 интернираца од којих је остало живо само 8.300…

Лов на људе по српским градовима: одвођење у логоре без пресуде и без кривице

По поновном уласку аустро-угарских трупа (и немачких) у Београд, ујесен 1915. године, интернирање Београђана поново је дошло на стални дневни ред. И у још већем обиму него у децембру 1914. године. До нарочито масовног интернирања и спровођење Београђана у концентрационе логоре дошло је крајем 1915, потом 1916. (кад је Румунија ушла у рат против централних сила), затим поново 1917. године, у време Топличког устанка и коначно године 1918, пред сам слом Аустроугарске, да би се осигурало несметано повлачење њене војске и да би се могла одвући из Србије опљачкана добра.

„Оштрица је била уперена“, истиче Андреј Митровић, „против мушкараца у пуној животној снази, али је веома много погађала и старије људе, затим жене и децу, при чему није било потребно да се направи неки преступ према окупатору… Интернирања су имала узроке у два унапред створена становишта водећих – посебно војних – кругова у Монархији, оба проистекла из чињенице да су царско-краљевска дипломатија и војска дуго трпеле тешке неуспехе због упорног и успешног српског отпора, што је у аристократским палатама по подунављу доживљавано као тешко понижење.

С једне стране је реч била о уверењу да је у питању народ који се неће лако одрећи идеје о својој слободи макар доживео и тежак војни пораз, с друге стране о жељи да се према побеђеном одмах покаже крајња строгост и осиона сила како би се на тај начин сугерисали снага и величина државе Хабсбурга. Тако је и због страха, тиме и из поштовања према храбрости и издржљивости малог народа и због осионости спровођено масовно и појединачно лишавање слободе становника и без судских пресуда и, најчешће, без учињених прекршаја.“

У појединим временским раздобљима, као, на пример, с почетка 1916. године, а затим у лето и с почетка јесени исте године, у Србији је трајао прави лов на људе. Окружни командант у Шапцу обавестио је војну управу у Београду, средином фебруара 1916, да је интернирао – „све мушко становништво без обзира на то да ли су у питању и људи који су по војним лекарским налазима способни или неспособни за ратну службу“.

Према службеним актима аустроугарске војне управе, у лето и у рану јесен 1916. године интернирано је, на пример, из округа Крагујевац – 5.497, из Крушевца – 2.461, Смедерева – 2.173, Ваљева – 1.018, и Београда са околином – 3.113 лица.

Један припадник аустроугарске војске, очевидац терора над становништвом Београда за време прве, краткотрајне окупације 1914, извесни Д.М., објавио је у Загребу 1919. године, брошуру – „Страхоте у Србији,“ у којој је рекао и следеће:

„Читаве руље пијаних војника кренуше кроз горући град проваљујући у јавне зграде и музеје, приватне куће и станове грађана, који из страха пред бомбардовањем оставише град и своје домове. Вриједније ствари, које би могли понијети собом, однијеше, док су покућство и остале ствари једноставно поразбијали и запалили. Ако би им се ко од укућана успротивио, без икаква би га суда усмртили… И тако, док су поједине руље војника пљачкале, робиле и убијале – јаке војничке опходнје, жандармерија и редарство, уместо да заштити мирно грађанство од подивљалих војника, пролазиле су кроз град и хватале голоруке грађане, које су у групама тјерале у тврђаву, да их касније интернирају у Мађарску.“

Славко Кватерник, мајор, шеф политичког одељења Војне управе у Србији

Славко Кватерник у другом светском рату био је усташки официр

Један други сведок страхота у Београду 1914. године, такође припадник аустроугарске војске, очевидно запањен крволочношћу „браће по крви“ у аустроугарским униформама, оставио је, при повлачењу царско-краљевске војске из главног града Србије, писмену поруку власницима стана у којем је био смештен (у Улици краља Милана број 69):

„Брат на брата ударио
Гроб до гроба направише
Смрт онима свима тамо
Што нас љуто завадише…“

Међу наредбодавцима окрутних мера према становницима Београда и Србије уопште, али и међу спроводницима тих мера, налазило се много Хрвата. Неки од њих су свој крвави посао терора над Србима наставили 1941. године, кад је основана хрватско-муслиманска држава (НДХ) на челу са усташом др Антом Павелићем. Такав је случај био и са Славком Кватерником, „војсковођом“ у НДХ, а 1915. године мајором и шефом политичког одељења војне управе у Србији.

Први гувернер Србије, под којим је и почела страховлада аустроугарског окупатора у Србији, 1915, био је генералфелдмаршал Јохан, гроф Салис-Севис. Његов задатак је био (и гувернмана у целини) да уништавањем „слојева који политизирају“ – интелигенције, а у првом реду бивших министара, адвоката, професора и свештеника – од Срба „створи народ без политичких права и без сопственог културног живота“ и у целини га учини покорним Хабзбуршкој монархији.

Др Славко Павичић каже за Салис-Севиса, да је био „генерал са сјајним именом, Швицар по подриетлу, али по рођењу Хрват, по мајци у близком роду са славним хрватским генералом топништва, војсковођом из XIX стољећа, баруном Маројчићем де Мадона дел Монте“. При нападу на Србију, 1914. године, он је командовао једном бригадом 36. хрватске пешадијске дивизије. Истакао се, како Павичић наглашава, „већ у битци код Цера, а касније у битци у Јадарској долини, крај оне насипне цесте код Бадовинца, испод Шабца.“

Међу најодговорнијим аустроугарским личностима у време окупације Београда (1915-1918) помињу се још и „племенити“ цивилни комесар Кушевић, затим пуковник Кнежић, и генерал Бабић.

Колико је Београђана отерано у смрт током прве и друге, трогодишње, окупације, по наређењу и уз сагласност и личности досад поменутих, није никад сасвим тачно установљено. Али се рачуна, приближно узето, да је у питању четвртина становништва. (Према попису које су извршиле аустроугарске окупационе власти, Београд је, услед свега наведеног, у децембру 1916. године, спао на укупно 12 хиљада становника).

Истребљивањесрпског народа: У логорима људи су умирали „као плева“

Под насловом „Долина смрти“, „Политика“ је о страдању Београђана, и становништва у Србији уопште, током Првог светског рата, а у првом реду по повлачењу српске војске у Албанију и даље на Крф, писала овако:

„Аустроугарске окупационе власти купиле су по земљи Србији све што се нашло живо иза српске војске и у великим транспортима извлачили у мочварне и далеке крајеве да им нестане трага… Ти Срби су имали судбину да бију са непријатељем један други и друкчији Кајмакчалан, можда мање славан, али зато свакако мучнији, страшнији, а и катастрофалнији. Нежидер и Болдогасан, Маутхаузен и Ашах, та четири велика и ужасна гробља српских и црногорских ратника и интернираца за време светског рата у данашњој Аустрији јесу четири грозна документа са око 40 хиљада гробова мученичких костију. Четири Голготе у низу стотина других које је наш народ морао да издржи док је постигао оно што данас има. Четири документа епске надчовечанске жртве, једна крвава повеља више узидана у темеље ове државе.“

Страдање цивилног становништва у Србији илуструју и подаци о „бежанији“, нарочито у 1915. години, када је из самога Београда, на пример, избегло скоро 75.000 становника, из Београдског округа – 80.000, из Подрињског – 240.000, Ваљевског – 107.000, Ужичког – 75.000, Рудничког – 84.000.

У својим успоменама на окупацију 1915-1918. године, Драгиша Лапчевић је о интернирању становништва Србије, изнео и следеће:

„Аустро-Угарска је особито водила једну политику истребљивања српскога становништва путем интернирања: интернирање је непрестано трајало, а листом је српско становништво интернирано кад је Румунија објавила рат Аустроугарској. Тада је окупатор нашао разлога интернирати ен массе због тога, корсем, што је опасно држати у слободи окупирано становништво у близини једне земље која води рат! А кад је Румунија прегажена, те је и тај фиктивни разлог престао, интернирано српско становништво није пуштено, већ је у лагерима умирало у масама ко плева.“

Према Лапчевићевим наводима, у рату 1914-1918. године у Србији је страдало преко 35 одсто становништва.„Особито је био огроман помор у заробљеништву и интернацији“, каже Лапчевић, „и то не само од зараза које су готово трајно бесниле и које Аустро-Угарска није хтела угушивати, јер о заробљеницима и интернираним није водила рачуна ни колико о псима, већ и са једнога гладнога и хладнога режима, који је сарањивао и људе иначе врло отпорне. Кроз бараке је стално провејавала смртоносна хладноћа, а како су изгладнјавањем сатирали свет, причао ми је покојни Добра Ружић (књижевник и политичар, првак Радикалне странке Николе Пашића. Под Обреновићима више пута осуђиван на казну робије. Рат 1914. затекао га је у Крушевцу. Ту је ухапшен и потом интерниран у концентрациони логор у Нежидеру) да се гладни људи, просто избезвијали од глади, туку око коске коју нађу у буњишту, врло често око грашке, која се, несварена, нађе у изметцима људским била је врло честа појава! Да се потуку око којега прамичка траве, на који наиђу и опасу, била је, готово, редовна појава… Режим глади и хладноће, што га је Аустроугарска завела била над заробљеницима и интернирцима, над људима лишеним слободе и баченим у жицу и под бајонетску стражу, најсрамнији је жиг што га на себи носи та хијена – држава! Она ће кроз векове одговарати за непрегледна гробља наших ојађених заробљеника и интернираца…“

Терор и геноцид требало је заувек да елиминишу Србију из свих збивања на Балкану

У врху аустроугарске државе, у Бечу као и у Будимпешти – како историјска истраживања показују – сматрало се да су терор и геноцид у окупираној Србији једино средство које може, за догледну будућност, да елиминише Србију као друштвени и политички фактор у историјским збивањима на Балкану и да спречи да Србија буде главни чинилац окупљања Јужних Словена изван Хабсбуршке монархије.

Многе доказе за управо речено изнео је и Швајцарац Р. А. Рајс. Он је педантно забележио многе примере убијања заробљеника и рањеника, жена и деце. Рањени и заробљени војници српске војске били су чак и живи спаљивани. Такав је случај био са пешадијским мајором Костом Тодоровићем, старешином једне четничке јединице која је у августу и септембру 1914. године водила борбе у Босни, и његовим пратиоцем Јованом Живановићем, студентом из Босне. Тешко рањен у окршају са аустроугарском војском у слабине и обе ноге, Тодоровић се са својим пратиоцем склонио у један пласт сена, да би ту, тако прикривен, сачекао долазак ноћи. Био је откривен, међутим, и заједно са својим пратиоцем жив спаљен…

Ко је заклао ону децу?

– Не знам ко су, али говоре српски!

Област, чије је становништво највише страдало у Првом светском рату, нарочито 1914. године, била је Мачва. Ту је аустроугарска редовна војска починила такве злочине какви су ретко забележени у историји ратова у Европи. Радисав Симић из Ропочева код Београда, војник 3. чете, 2. батаљона 18. пука Дунавске дивизије И позива, један је од сведока дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви. Под заклетвом, Симић је изјавио следеће:

„У селу Дубље код Шапца, у једној кући наишли смо на шесторо заклане деце. Под снажним утицајем тог грозног злочина неколико дана нисам могао ништа да једем… У другој кући није било никога. У трећој смо наишли на човека од око педесет година старости и питамо га какви су то људи били овде што су направили ове страшне злочине. ‘Не знам ко су, али говоре српски’ – одговори он. У следећој кући наишли смо на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих а на петом остала глава да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима смо наилазили на људе обешене изнад кућног прага, или повешане о стабла воћака, и то старци, жене и деца, или су пак поклани у кућама и двориштима…“

Вести о масовном убијању деце у Мачви зачас су облетеле Србију, али су стигле и у Хрватску, прво у Славонију. Појединци су били згранути у тој мери да се нису устручавали, и поред строгих мера власти, да изразе своје негодовање. Извесни Иштван Хорват, ратар из околине Осијека, није могао да се уздржи а да у сеоској кафани не каже:

„Што су нашим била крива србијанска нејака деца у колијевци, да су их клали?!“ – што га је скупо стајало. Изведен је пред суд у Осијеку и строго кажњен „због ширења лажних вијести“.

До ужаса запрепашчујуће је и сећање Гојка Николиша, лекара и генерала, на неког свог земљака, Николу Вујчића, званог Суџук, који је 1914. године ратовао у Србији као војник 96. пешадијског пука аустроугарске војске. Тај несрећник се хвалио по селу да је у Мачви на бајонет натицао живу српску дјецу…

„Наређујем вам да према тој банди немате милости, сваког ко српски говори без даљег стрељајте!“

Према наводима Владимира Стојанчевића, у Шабачком округу и Подрињу, при првом упаду аустроугарске војске, убијено је на хиљаде сељака и велики број жена… К. Штурценегер такође говори о хиљадама убијених становника Мачве, наглашавајући да су многи од њих били живи на комаде исечени… У једној кући пронађено је 15 жена са ситном децом – сви исечени на комаде, а у другој – седам укућана грозно искасапљених заједно са псом. У месту Костатово пронађено је 70 закланих људи.

Злочини редовне аустроугарске војске у Мачви, и уопште у Србији, они описани, а и сви други непоменути, имали су подлогу у посебном упутству Врховне команде у Бечу – да се према становништву у Србији не сме имати никакве милости. То упутство носи потпис генерала Хорштајна (Хорстеин) и оно је издато непосредно пред напад аустро-угарских трупа на Србију.

„Браћо, војници“, речено је у том службеном упутству, „ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина; уколико би вас задесила та несрећа да паднете у њихове руке, онда можете рачунати са најјезивијим (поступцима). Носеви и уши биће вам отсечени, очи ископане; вода ће тамо бити отрована, такође и храна; зато вам наређујем да према овој банди немате никакве милости, већ да све, што је српско, уништавате и сваког, ко српски говори, без даљег стрељате. При уласку у српске градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности као државне чиновнике, свештенике и учитеље, и у присуству свих одмах обесите из сваке групе по тројицу…“

За доказ, да су се официри и војници држали овог упутства,
К. Штурценегер, „од на стотину случајева“, наводи следеће:

1. Мајор Штенцер из 26. пука, спроводећи наређење генерала Хорштајна, лично је убијао заробљене српске војнике;

2. Потпоручник Бертић из 28. пука само је у једној прилици лично стрељао седморицу српских сељака;

3. Капетан Цазда (Цасда) из 79. пука, и капетан Вујић из 21. пука, наредили су да се „физилира“ сваки заробљени војник трећег позива српске војске;

4. Командант 13. батаљона Ремен надгледао је клање цивила – већином жена и деце.

К. Штурценегер навео је и то да су сви припадници 9. српске дивизије, који су остали на бојишту рањени, били убијени од аустроугарских војника.

У већ помињаним мемоарима Пера Блашковића, описано је како су, ни криви ни дужни, убијани становници места Клење, у који је аустро-угарска војска ушла 12. августа 1914.

Под изговором да се у селу налазе четници, покупљени су таоци и сва одрасла мушка лица и затворени у српску цркву. Онда је објављена наредба, да ће сви затворени бити убијени ако у месту одјекне ма и један пуцањ. Кад се одмах затим зачула пуцњава са свих страна, а пуцали су аустроугарски војници по добијеном наређењу, почело је стрељање затворених мештана, једна група за другом. Тај „огаван посао“, по речима П. Блашковића – „обавили су „Бошњаци“…“

Српски борац одаје почаст пострадалом другу

Злочини у Мачви требало је да претходе анексији ове области где би се насељавали Немци

Казивања П. Блашковића о зулумима његове јединице и уопште аустроугарских трупа у Мачви, у Шапцу и другим местима, потврђује, на одређени начин, и амерички новинар Џон Рид, који је прокрстарио Мачвом непосредно по протеривању аустроугарске војске из ових крајева, 1914. године. Пишући о Шапцу, Рид је рекао да је град пред рат имао две и по хиљаде кућа, а да је већ у првом налету аустро-угарске војске већина кућа била разорена или спаљена, а у сваком случају опљачкана. „Човек би ходао километрима и километрима – свака кућа била је опустошена. Освајачи су однели рубље, слике, дечје играчке, намештај – а оно што је било сувише тешко или незграпно да се однесе, разлупали су секирама…“

У Шапцу је ватром из топова срушена и црква пуна народа, тако да од верника нико жив није остао. Као разлог наведено је да се на торњу цркве налазио скри-вен осматрач српске војске.

Када је краљ Александар Карађорђевић, неколико месеци пред своју погибију у Марсеју, при освећењу нове цркве, подигнуте на месту старе, у јуну 1934. године, у свом говору рекао да је тај злочин само један доказ више „дивљаштва и безбожништва непријатеља“, а патријарх Српске православне цркве истакао да је рушење цркве пуне народа у Шапцу одраз „варварства Аустроугарске“, дошло је до велике узбуне у Аустрији. Њен посланик хтео је да уложи протест код владе у Београду, да демантује да је аустријска војска починила злочин за који је била оптужена у Шапцу од југословенског краља и српског патријарха. Али је од тога одустао када су му од стране Ратног архива у Бечу, од генерала Глеза фон Хорстенау, презентована војна акта из којих се видело да уништење цркве није била никаква случајност…

Српска војска на путу за Солунски фронт

Злочине аустроугарске војске у Мачви и Србији 1914. године, али пре свега у Мачви, историчар Ђорђе Кнежевић доводи у везу са анексионим плановима Аустроугарске.