Stanovništvo Stepanovićeva po prezimenima od 1919. do 1945. godine

November 5, 2018, 11:58 am

https://poreklo4.rssing.com/chan-65540316/article1343.html

https://poreklo4.rssing.com/chan-65540316/article1343.html

STEPANOVIĆEVO

Naseljavanje dobrovoljačke kolonije Marijin majur  kod Novog Sada počelo je 1919. godine. Naselje se tako zvalo  do 1927. godine, kada  su ga osnivači  dobrovoljci solunci  nazvali Stepanovićevo, po Stepi Stepanoviću, komandantu većine njegovih tadašnjih  naseljenika. Stepanovićevo se nalazi  u Bačkoj,  koja sa Banatom i Sremom čini Autonomnu pokrajinu Vojvodinu u severnom delu Republike  Srbije. Udaljeno je od Novog Sada 25 kilometra, i čini njegovo  prigradsko naselje. U okolini su naselja Rumenka, Zmajevo, Ravno Selo, Bački Petrovac, Kisač Futog i Kulpin.

Bilo je predviđeno da u novoformirano  selo dođe Vojvoda Stepa  27. novembra 1927. godine. Pripremljen je  svečani doček Vojvode, ali se Stepa naglo razboleo i nije mogao doći. Međutim, bilo je mnogo važnih zvanica: zastupnik i sekretar  Narodne, zastupnik vojvode Stepe Stepanović, general Živan Ranković, ministar i šef kabineta ministra agrarne reforme, zastupnik Jugoslovenske vojske, sekretar Saveza zemljoradničkih zadruga, narodni poslanici i drugi.

Toga dana na osvećenju sela, posle službe se obratio novokisački paroh G. Malivuk: „Gospodine Ministre, Gospodine generale, našeg dičnog Vojvode zameniče, draga braćo! Među svim narodima nema tog, koji je čeznuo i voleo slobodu kao naš. On se borio za nju stolećima iako je bio verski i politički raskomadan. Verom, umnom snagom i snagom mišića uspelo mu je da izvede oslobođenje i ujedinjenje. To je delo obeleženo patnjama i naporima celog naroda. Moralna snaga je pobedila i narod oslobodila. U časovima borbe vodili su narod njegovi Velikani, a jedan između najvećih bio je Vojvoda Stepa Stepanović. Njegovi sokolovi, da bi mogli pokazati koliko cene zasluge svoga vođe, rešili  da svojoj koloniji dadnu ime Stepanovićevo. Oni time hoće da  mu iskažu blagodarnost i da mlađim naraštajima dokažu da je bio legendaran predstavnik borbi, koje su ih i dovele na ovo mesto. Neka ga Bog još mnogo godina poživi...Dobrovoljci-kolonisti i agrarni interesenti sakupljeni na proslavi pri krštenju novog sela prozvanog Vašim slavnim imenom pozdravljaju svoga dičnog vođu iz minulih ratova“

U zdravici povodom slavlja general Ranković je izneo da se raduje  što u novom Stepanovićevu-Stepinom selu ima vrlo lepih kuća i veliki broj zdrave omladine,  i da zbog napretka sela Vojvoda Stepa može biti ponosan na njih. (Do tada  su izgrađene   302 kuće za 341 porodicu. Na Alparu je izgrađeno 49 i malom Irmovu 12 kuća)

Vojvoda Stepa Stepanović (1856-1929)

Dobrovoljci iz Amerike

Lika: 

Gračac: Babić L. Savo, Bajić M. Nikola,  N. Sava; Brujić Đ. Stevan, Đ. Dmitar;  Brčin V. Petar, L. Mile; Vojvodić M. Đuro; Vojnović Petar; Dukić Petar; Dučić Božo; Đekić D. Danilo, P. Đuro, J. Simo, M. Todor; Zorić Đ. Rade; Ilić M. Ilija, R. Jovan, S. Jovo, Ilić T. Simo; Jelača T. Jovo,  D. Todor, N. Mile, P. Mile, D. Mile; Kesić T. Jovan, Đ. Petar; Kovačević S. Rade; Kontić  N. Milan,  M. Miloš; Kričović M. Nikola; Lončar B. Ljubomir; Obradović M. Đuro; Rastović V.  Petar,  T. Stevan; Radusin I. Nikola; Sovilj P.  Đuro,  Jovo; Stanisavljević M. Obrad; Suša I. Nikola; Tintor  N.Tomo; Trbojević  I. Božo; CvetkovićĐ. Toma; Čanković  M. Đuro; Čiča M. Luka; Čuturilo  I. Mile; 

Gospić: Kuprešnin Jovan; Rajčević Ljubomir; Jerković Dmitar;  Vuletić Iso; Gledić M. Dane; Bjegović S. Dmitar; Bogdanović A.Aleksa, A. Petar; Vračar Š.  Marko,  Š. Stevo; Kokotović D. Mile; Uzelac  M. Dane; 

Udbina: Cvijanović S. Marko; Vračar M. Stanko; Dragojević I. Marko; Smiljanić P.Jovo

Milunka Savić (1892-1973.)

Milunka R. Savić  rođena je 1892. godine u Koprivnici kod kod Raške. Imala je mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana. Kad je objavljena mobilizacija septembra  1912. godine, prijavila se u Beogradu kao Milun Savić.  Ratovala je u srpskim oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine, ulazeći u najžešće okršaje, ranjavana je više puta. Njoj je najteže palo ranjavanje u Drugom balkanskom ratu, kad je otkriveno da ranjenik u muškoj uniformi, sa kratko ošišanom kosom nije mladi  Milun, već Milunka. Kao izuzetno sposobna i hrabra ratnica, ulazila je u najžešće okršaje oslobodilačkih ratova, kao vonik,   kaplar, jurišni komadir i narednik. Bila je jedina žena bombaš  u srpskoj vojsci.

Posle rata Kolonizovana je kao Solunac u Marijin majur. Tu je izgradila kuću, jedno vreme živela. Radila je u Mostaru i Sarajevu, gde je radila u Zavodu za izradu vojne odeće sa  suprugom Veljkom Gligorovićem. Posle kraćeg vremena vratili su se u Beograd. Svojoj sestri Slavki, koja se kasnije doselila,    1927. godine je  ostavila kuću i imanje u Stepanovićevu, a ona je ostala u Beogradu, gde je   pored ćerke, odgajala   tri devojčice, od kojih  joj je jedna  bila njena rođaka. Radila je 25 godina, a   10 godina joj je priznato za učešće u ratovima. Od  plate, ali i od primanja za ratne zasluge od Francuske, K. Jugoslavije i FNRJ, zatim od šića  vojničkih šinjela, kasnije od  penzije, pomogla je u odrastanju 32 dece, najvećim delom svojih rođaka i seljana. Prema njoj su grešile vlasti Kraljevine Jugoslavije i države stvorene posle Drugog svetskog rata. Jedan vremenski period je zaboravljena u svojoj zemlji za koju se borila, ali su joj veliku pažnju posvetili Francuzi.

Dobila je više visokih srpskih  i francuskih vojničkih priznanja (odlikovanja, medalje, ordenje, spomenice). Najznačajnija su: Zlatna Karađorđeva zvezda sa mačevima (1917), Zlatna medalja za hrabrost „Miloš Obilić“; Spomenica  rata za oslobođenje 1914-1918.; Albanska spomenica; Inostrana odlikovanja: Orden legije časti 4. i 5. reda, Francuska;  Ratni krst 1914-1918. sa zlatnom palmom, Francuska. Po izvorima se navodi  da je Milunka Savić najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.

Postavljanje spomen-pločeUmrla je  u Beogradu 1973. godine. Posle 40 godina, uz saglasnost njenih potomaka,  sa Novog groblja su preneti njeni posmrtni ostaci i uz zvuke Tamo daleko, sahranjeni  u Aleji velikana, 10. novembra 2013. godine. Tako je  ispravljena  greška načinjena Srpskoj  heroini, koju su Francuzi prozvali srpska Jovanka Orleanka. Obnovljena su sećanja na nju preko snimljenog filma, TV emisija, novinskih tekstova, izložbi itd. U više gradova Srbije, ulice su dobile njeno ime. U njenu čast podignute su Spomen ploče na njenoj bivšoj kući na Voždovcu, u ulici koja nosi njeno ime, na bivšoj njenoj kući u Stepanovićevu itd, a u Jošaničkoj banji, podignut joj je  spomenik.

 Lika: Gračac: Agbaba Ilija; Batinić Mitra Janko, Petar; Brmbota Mane; Brčin Dane, Vučković Ilija; Dobrić I. Obrad, Obrada Đuro,  Nikola, T. Mile; Drobac  Stevan; Dukić V. Tomo, Tomin Jovo, Đuro; Dupor Dane; Ilić M. Jovo,  R. Ilija, S.Milan; Inđić Božo; Jakšić Smilja; Jelača Todor; Kesić Đ. Mile,  S. Petar; Kovačević Ilija; Kričković Dušan; Lalić Milan, Mioković Mile; Orlović Kojo; Ostojić M. Milka; Radusin  I. Jovan, L. Milan, Rastović V. Lazar, V. Mile, T. Nikola; Sovilj G. Pavle,  P. Savo; Petrov Stevan, S.  Mile, S. Tomo, Stanisavljević Dane; Trbojević Nikola; Ćuk Rade;  Ćulibrk Jeka; Čuturilo Nikola;  Donji Lapac: Vojvodić Jovo; Ljubojević Ilija; Sedlan Ilija; Otočac: Agbaba M. Bogdan, I. Mile; Gomirac Milan; Lončar Markov Mile,  Božo, Manojlov Mihajlo, Mitrov Rade;  Kordić Todor; Kosovac M. Drago,  P. Mane,  S. Danilo; Milošević Miloš; Udbina: Dragojević Jovo; Čorak Stevan; Korenica: Pribić P.Danilo,  I. Pavle; Gospić: Vuletić Mile;  Kuprešanin Danilo;  Rajčević Đuro;

STEPANOVIČANI U DRUGOM SVETSKOM RATU

Drudi svetski rat je počeo 1. septembra 1939. godine, napadom Hitlerove vojske na Poljsku, i veoma brzo se proširio na druge države Evrope i sveta. Kada je Vlada kraljevine Jugoslavije potpisala protokol o pristupanju Trojnom paktu, 26. i 26.marta 1941. godine izbile su demonstracije u mnogim gradovima Jugoslavije... Bez objave rata, 6. aprila 1941. godine, nemački avioni su bombardovali Beograd,  Skoplje, Kumanovo, Niš, Zagreb, Ljubljanu. Italijani su bombardovali Split, Boku Kotorsku, Šibenik, Mostar, Cetinje itd. Jugoslavija je kapitulirala, da bo odmah bila raskomadana i podeljena na  interesne zone.

Desetog aprila 1941. godine formirana je ustaška Nezavisna Država Hrvatska  (NDH). Širom zemlje formirani su partizanski odredi i grupe NOPO, a zatim divizije, i korpusi, počela je odbrana zemlje...

Progon dobrovoljaca Velikog rata od okupacionih vlasti 1941.

Od 1941. do 1944. godine, Hortijeve trupe su okupirale Bačku, Baranju, Prekomurje i Međumurje. Banat je bio pod vlašću  Nemačke, Srem pod vlašću ustaške NDH. Posle dve nedelje od ulaska Hortijevih trupa u Kraljevinu Jugoslaviju, Mađarska vojska je ušla u Bačku  i Baranju. Okupacioni vojni komandant Novog Sada izdao je naredbu 25. aprila 1941.godine:

„Sva ona lica srpske, bosanske i crnogorske, te ciganske narodnosti, nadalje Jevreji, koji pre 31. oktobra 1918. godine nisu imala opštinsku zavičajnost na području velike Mađarske (bez Hrvatske), a nisu ni potomci ovakvih lica, to jest useljenici ili kolonisti, dužni su napustiti područje države u roku od tri dana počevši od 29.-og ovog meseca u 0.00 sati.“   Horti je uskratio državljanstvo svima koji u Bačkoj nisu živeli do 31. oktobra 1918. godine. Promenjena su imena  naselja. Stepanovićevu su promenili ime u Hortyvàr.

Uredba se odnosila uglavnom na dobrovoljce Prvog svetskog rata, naročito Solunce . Glavni cilj je bila Bačka u kojoj su u to vreme nicale  dobrovoljačke kolonije. U Bačku je bilo naseljeno najviše bivših ratnika dobrovoljaca, a oko  2.000 je kolonizovano na Kosovo. Mađarski vojnici su ubili 3.506 Srba, solunskih dobrovoljaca i njihovih potomaka i viđenijih Srba.

Početkom rata u Bačkoj je bilo 48.000 lica, na koja je odnosila naredba, uglavnom dobrovoljaca. Iseljavani su iz kuća u sabirne logore u Bečeju, Bačkoj Topoli, Subotici, Somboru, Apatinu, Vrbasu, Novom Sadu, Begeču, Odžacima, Titelu, Bačkoj Palanci, i Kanjiži. Drugi su proterivani u Srbiju. Odredili su im  dva pravca: preko Petrovaradina i  preko Sremske Mitrovice, koja su tada bili u sastavu NDH. Hortijevci su ljude terali preko Dunava,  ustaše su ubijale ili su ih vraćale i nekoliko puta. Mnogo ih je umrlo u sabirnim logorima. Najozlogašeniji  sabirni logori bili su  Šarvar (800 žrtava), Bač i Nađkanjiža. Od gladi, bolesti (dizenterija, tifus, tuberkuloza itd.), nastradalo je  i nestalo   13.000 ljudi.

Iz Vojvodine je do 1. juna  1941. godine proterano oko 35.000 Srba, odvedeno u mađarske logore 13.000, a ubijeno oko 5.000 ljudi, među kojima je bilo najviše  dobrovoljaca, solunskih boraca  i njihovih potomaka.

Upad  u Stepanovićevo

Mađarski vojnici  upali su u selo 13 aprila 1941. godine. Od Nove Atanackova, koji je od 1936. godine bio beležnik u opštini Stepanovićevo, zahtevali su da kaže koji su meštani sumnjivi, gde su mlinska polja u blizini sela itd. Po njihovom naređenju, sa njima je otišao u Kisač i  Pašićevo. Posle 5 dana,  u selo je došla grupa hortijevaca, pregledali su opštinske prostorije i okolinu. Major mađarske vojske je naredio da se svi muškarci od 16 do 60 godina postroje kod ciglane, s leve strane železničke pruge, da se skinu do pojasa sa dignutim rukama u vis. Umirivali su ljude da im se neće ništa desiti, da ponesu hranu za dva dana, ali da će za svaku sigurnost uzeti taoce. Druga grupa meštana sakupljena je u Sokolskom domu, pored opštine. Na pašnjaku je planirano streljanje meštana. Po pričama meštana, streljanje nije izvršeno zahvaljujući Mariji Atanackov, mađarici, rođenoj kod Kapošvara, supruzi Novaka  Atanackova.  Međutim, 21. aprila 1941. godine, sva domaćistva su imala rok od dva sata da se spakuju i izađu na drum. Hortijevci su upadali su u kuće, pretresali,  uzimali što su hteli, izbacivali žene i decu, i terali ih mitraljezima. Pretili su im neprekidno upozoravajući da budu mirni, jer ako pukne i jedna puška, da će ih sve pobiti i da će spaliti selo.  Pretres je trajao ceo dan. Žene i decu su isterali na ledinu, a muškarce od 16 do 60 su isterali pred opštinski odbor. Sutradan im je naređeno da u roku dva sata spakuju i natovare na kola najnužnije stvari i izađu na glavnu ulicu. Ako bilo koga posle toga nađu u kući, biće ubijen. Govorili su da nemaju pravo tu da žive i da idu u racku Srbiju. Na brzinu spakovani, stanovnici sela su isterani na drum prema Kisaču, gde su ih dočekali Mađari. Mnogi ljudi su išli peške, a u zaprežna kola su bila natovarena deca i  stariji, sa stvarima iz više porodica. Konjicom su sprovedeni  kraj sela. Odredili su 30 osoba za taoce. Iz Stepanovićeva su  krenuli popodne oko 4 sata, pešačili do Gajdobre pa do  Futoga. Odatle su sprovedeni preko Rumenke, gde su takođe doživeli neprijatnosti,  do Begečke skele na Dunavu. Usput su ih maltretirali, tukli, sve otimali, prekorevali što su došli u njihovu  zemlju. Kod Begečke skele su prenoćili, zatim su prebačeni u sremsko selo  Banoštor. Tu su ih prihvatili kao izbeglice, kao i u Manđelosu i Svilošu. Većina je ostala u Sremu još desetak dana. Međutim, ustaške vlasti u Sremu nisu dozvolile da ostanu, jer  su im sa porugama govorili da u njihovoj državi za njih nema mesta nego u logorima. Izbeglička kolona je preko Save  12. maja 1941. godine i prešla  u Mačvu, gde su ih primili Srbi, među kojima je bilo Solunaca. Neki su tu su stupili u partizane. Kada su došli u  Mačvu i Pocerinu, tamo su  neprijatelji masovno uništavali civilno stanovništvo. Mnogo ljudi je stradalo  u Bogatiću, Noćaju, Zemunu (Batajnici), kod Umke, u Ražnju, Posavini, kod Obrenovca, Šapcu, Jarku i Mačvanskoj Mitrovici.

Tada je stradalo više izbeglih iz Stepanovićeva.  Stepanočani su bili razasuti po  raznim krajevima Jugoslavije. Više  njih se uključilo u rat protiv okupatora. Jedan deo je otišao za Hercegovinu i Liku. Nisu ni stigli da se priljuče borcima, hapsili su ih, mučili  i ubijali, samo zato što su Srbi.

Poginuli u partizanskim jedinicama 1941-1945

Biga N. Bogdan,  Brčin Nikola, Brčin P. Petar, Brujić. M. Božidar,  Govorčin P. Jovan, Dobranić B. Radovan, Dusić O. Milan, Dusić O. Mirko,  Ivančeević Savo,  Jelača T. Desanka, Kolak T. Dušan, Kričković N. Vojislav, N. Iso,  Lugonja Đ. Milivoje, Đ. Svetozar,  Radusin T. Stevo,  Čelar Đ. Stevo, Četnik P. Jovan.

Nisu preživeli rat (U zagradi je mesto gde je lice stradalo)

Abramović Mitra 1869., Dabar, Stolac ( Dabar),  Jelka, 1898., Bračići (Dabar), Agbaba Soka, 1923., Stepanovićevo (Vinkovci), Belikov Jovan, 1914., Šuljagovsk, Moskva  Stepanovićevo  (preminuo), Bjelica Krista, 1900., Stolac (Berkovići), Sava, 1901., Stolac (Meć), Bratić Luka, 1880., Crgovo, Nevesinje (Beograd), Brkić Darinka,  1914., Saraorci, Smederevo (Beograd), Bratić Novak, 1894., Crgovo, Nevesinje (Stolac), Brkić Milan, 1920, Stolac (Beograd),  Petar, 1937., Stepanovićevo (Beograd), Brujić Miloš, 1920, Gračac, Brčin Vaso, 1924., Stepanovićevo (Rudna Glava), Brčin Ružica, 1894., Gornja Dubrava, Gračac (Gračac),  Sara, 1922., Stepanovićevo (Gračac), Buković Aleksa, 1923., Stolac (Stolac),  Božidar, 1888., Gornje Hrasno, Stolac (Stolac), Danilo, 1894.,  Gornje Hrasno, Stolac (Stolac), Važić Nikola,1868., Ržana, Imotski (Šabac), Vojnović Jela, 1921., Stepanovićevo (Rudopolje), Vukašinović Luka, 1892.,  Grmauša, Bihać (Grmuša), Vuković Marija, 1972., Gračac (Mala Moštanica), Vukosav  Mijat, 1910., Dabrica, Stolac (Dabrica),  Milica, 1873., Nevesinje (Nevesinje), Gledić Milica, 1894.,Studenci, Gospić (Bašaid), Golubović Andrija, 1874., Vetelica, (Beograd), Gomirac Stevo, 1913., Vrhovine, Otočac (Kraljevo), Gordić Desanka, 1934., Stepanovićevo (Srbinje),  Dušanka, 1934., Stepanovićevo (Srbinje),  Pero, Hrgud, Stolac (Srbinje), Dobranić Stoja, 1887., Bileća (Dabar), Dupor Miloš, 1883., Štikada, Gračac ( Gračac), Dučić Desanka, 1923., Stepanovićevo (Beograd),  Đuro, 1890., Gračac (Gračac),  Miloš, 1923., Stepanovićevo (Gračac), Đekić Pajo, 1923.,   Stepanovićevo (Obrovac), Đogo Nedeljko, 1926., Stepanovićevo (Beograd), Žarković Krsto, 1895., G. Hrasno, Stolac (Čapljina), Cveta, 1925. Stepanovićevo (Gornja Rasina), Zečević  Zorka, 1902., Budisava, Novi Sad (Lipovac), Ilić  Dušanka, 1941., Stepanovićevo (Mazin), Janja, 1890., Mazin, Gračac (Mazin), Mara, 1873., Brezovac, Aranđelovac (Brezovac), Simo, 1892., Mazin, Gračac (Beograd),   Soka, 1888, Gračac (Mazin), Jakšić Darinka, 1936., Stepanovićevo (Beograd), Jelača Gojko, 1912., Gračac (Pančevo),  Zora, 1920, Stepanovićevo (Gračac),  Ilija, 1921., Stepanovićevo (Donji Milanovac), Jelačić Dušan, 19215., Stepanovićevo (Trusina), Milorad, 1922., Stepanovićevo (Trusina), Risto, Stepanovićevo (Bogatić), Spasoje, 1911., Trusina, Nevesinje (Sremska Mitrovica), Ćetko, 1879., Donja Trusina, Nevesinje (Stolac), Jerković  Danica, 1938., Stepanovićevo (Divoselo), Jelica, 1935., Stepanovićevo (Divoselo), Milica, 1932., Stepanovićevo ( Divoselo), Toda, 1896., Divoselo, Gospić (Divoselo), Jovičić Vasilije, 1880, Golubić (Drvar), Jokić Gojko, 1915, Poplat, Stolac (Beograd),  Dejan, 1921., Stepanovićevo ( Ljubinje), Stojan, 1885., Donji Poplat, Stolac (Poplat), Jokišić Voja, 1902., Donji Polat, Stolac (Vidovo polje), Kesić Dušan, 1928., Stepanovićevo (Jasenovac),  Petar, 1891., Kijani, Gračac (Požarevac), Kovačević Milica,  1895., Gacko, Foča (Srbinje),  Pera, 1885., Gračac (Koška), Kokotović Bosiljka,1927., Stepanovićevo (Selevac), Kolak Đurđa, 1855., Ljubinje (Veliki Radinci),  Milica, 1941., Stepanovićevo (preminula), Komnenović Nikole Dragoljub ( Poplat), Kontić Milan, Gračac (Gračac), Kosovac Ilija, 1893., Škalić, Otočac (Mala Moštanica), Kuljić Tomislav, 1889., Orašja, Trebinje (Zupci), Lalić Miloš,1889, Orašja,  Trebinje (Zupci), Obrad, 1932., Stepanovićevo (Zupci), Lončar Danica, 1926., Đuro, 1924., Miloš, 1930., Stepanovićevo (Šabac), Medan Čedomir, 1920., Dabrica, Stolac (Dabrica), Mihić Dušan, 1920, Stolac (Stolac), Dušanka, 1926., Stepanovićevo,

(Vlasenica), Narandžić Danko,1922., Stepanovićevo (Noćaj), Nosović Petar, 1893., Korita, Bileća (Korita), Oborina Sara, 1901. Stolac (Poplat), Popara Mojsije, 1892., Mali Gradac (Mali Gradac), Počuča Slavko, 1925., Stepanovićevo (Divoselo),  Stevan, 1886., Divoselo, Gospić (Divoselo), Cveta, 1888., Divoselo (Divoselo), Pribić Danilo, 1907., Bihać (Sremska Mitrovica), Prodanović Ćetko, 1893., Zalom, Nevesinje (Stepanovićevo), Radišić Ivana Aćim, 1890., Dabrica, Stolac (Stolac),  Jovana Vasilj, 1882. Dabrica, Stolac (Stolac), Lazar, 1900., Stolac (Stolac), Radusin Milka, 1899., Gračac (Gračac), Rajčević Dušanka, 1932., Stepanovićevo (Divoselo), Đorđe, 1938., Stepanovićevo (Divoselo), Marija, 1904., Divoselo, Gospić (Divoselo), Sveta, 1936., Stepanovićevo (Divoselo), Rastović Nikola,1897., Gračac (Zadar), Ružić Jovo, 1887., Donji Poplat, Stolac (Poplat), Slavko, 1923. Stepanovićevo ( Mostar),  Čedomir, 1925., Stepanovićevo (Mostar), Samardžić Milenko, 1924., Stepanovićevo (Beograd), Samardžić Simo, 1927., Stepanovićevo (Beograd), Svorcan Đuro, 1922., Stepanovićevo (Korita),  Rade, 1898., Korita, Bileć (Korita), Sovilj Dušan, 1923., Stepanovićevo (Beograd), Stanisavljević Mile, 1920., Gračac (Beograd), Suša  Miloš, 1921., Stepanovićevo (Gračac),  Nikola , 1885., Štikada, Gračac (Kladovo), Topalović Mara, 1860, Ubsko, Ljubinje (Hrgud),  Savo, 1891., Hrgud, Stolac (Sikirica),  Cvijeta, 1890., Dabrica, Stolac (Hrgud), Trbojević Đorđe, 1926., Stepanovićevo (Obrovac), Čelar Vidosava, 1927., Stepanovićevo (Obrež), Čelar Ruža, 1923., Stepanovićevo (Obrež), Čorak Stevo, 1894., Podlapac, Udbina (Mala Moštanica), Šuković Blagoje, 1880., Stepen, Gacko (Stepanovićevo), Šuput  Nikola, 1921., Ličko  Petrovo Selo, Korenica (Bihać),  Petar, 1892., Ličko Petrovo  Selo, Korenica ( Garevica),  Stevo, 1923., Ličko Petrovo Selo, Korenica (Garevica).

Lica za koja ne postoje  bliži podaci:

Bajić Petra Dane, Bajilo Petra Dušan, Barać Marka Katica, Mirko, Barać Maća, Bjelica Krste Todor, Brčin Dane, Brčin Roža, Brkić Alekse Blagoje, Bukvić Đure Miloš, Vukosav Sime Vaso,  Đorđe,  Tripka Simo, Dobranić Famija, Zurovac Milan, Vaso, Inđić Kata, Mara, Toma, Jakšić Radomir, 1922., Stepanovićevo, Vojin, Đorđa Šćeran, Jelača Mile, Jelačić Riste Aćim, Jerković Mitra Ljuba, Komar Dušana Milan, Kuljić Đoke Vladimir, Ljubomir, Mihajla Ranko, Majtorović Nikola, 1845., Bosanski Petrovac, Medan Trifka Maksim, Maksima Slavko, Mioković Rade, 1922., Stepanovićevo, Oborina Mihajla Gojko, Milan, Koje Mihajlo, Pribić Evica, Pavle, Pajo, Pudar Đorđe, Đorđa Vitomir, Radišić Vasilja Milenko, Rajčević Mara, Stevo, Ružić Jelena, Riste Vera, Srbislav, Ružić Ilije Milan, Samardžić Đurđa, Svorcan Spasoja Vidak, Sovilj Jeka, Milana Jelena, Pavla Savo, Suša Nikole Mićo, Topalović Milenko, 1927., Stepanovićevo, Čorak  Rade, Čuturilo Luka, Petar, Smilja, Petra Petar.

(Podaci  o poginulim meštanima Sepanovićeva u partizanskim jedinicama i  meštanima koji nisu preživeli rat, sačinjeni su na osnovu spiskova dobijenih od  Vučković Milene Lele, bibliotekarke u Stepanovićevu).

Rat se  završio sovjetskim osvajanjem Berlina i nemačkom predojom 8. maja 1945. godine, a 15. avgusta 1945. godine predao se Japan. Pobedom Saveznika, slomljen je fašizam.  Kraljevina Jugoslavija koja se raspala već 1941. godine, u ratu je  izgubila oko 1.700.000 ljudi.

POVRATAK PROGNANIKA U STEPANOVIĆEVO

Kada su ovo područje oslobodili partizani i Sovjetska Crvena armija  1944. godine, izbegli Stepanovičani su se vraćali kući. Prve porodice su došle 25 oktobra 1944. godine.U vreme okupacije, tu su naseljeni  Mađari iz Srema, kao i Mađari iz Erdelja i Bukovice (250 porodica). Pošto po njihovom doseljenju nije bilo dovoljno kuća,   1942. godine podigli su 105 kuća, i taj kraj nazvali Pešta.. Okupatori su napuštajući selo, poneli sve što su mogli, a kuće su popalili, uništili.  Poslednje porodice meštana Stepanovićeva su se vratile do  kraja 1946. godine.

Kolonizovani u Stepanovićevo  posle Drugog svetskog rata (1945-1948.)

Posle Drugog Svetskog rata,  u drugoj Jugoslaviji (DFJ odnosno FNRJ),  opet je vršena agrarna reforma i kolonizacija. Planirana je  od kraja 1944. godine,  kada  se odlučilo da će u  državnu svojinu preći sva  imovina Nemačkog Rajha i njegovih državljana,  da će se konfiskovati  imovina ratnih zločinaca i domaćih pomagača da će se izuzeti  Nemci  koji su učestvovali u NOR-u, i oni koji se nisu držali neprijateljski u vreme okupacije.

Kolonizacija je izvršena u periodu 1945-do 1948. godine. U Vojvodinu je kolonizovano preko 40.000 porodica, sa preko 250.000 stanovnika, uglavnom srpskog stanovništva. Od toga u Bačku, preko 50%, u Banat 32% i u Srem 18% porodica. Ali, uporedo su tekla  lokalna pomeranja stanovništva, tzv. unutrašnja kolonizacija, kao i inverzna (povratna) kretanja.

U Stepanovićevo je kolonizovano  18 porodica  iz Like i Hercegovine. Dobili su zemlju i kuću: Gordić udova Marka Ilinka (6) iz Hrguda, dobila je 9 k.j. 360 kv.hb; Šiljegović Vase Ilija (6) iz Stepanovićeva, 9 k.j 360kv..hv; Jelačić Đure Stojan (3) iz Dabrice, 8 k.j 342 kv.hv. Ali, kuću u Stepanovićevu a zemlju od 3 do 9 k.j. u Pašićevu, dobili su: Bjelica Miroslav, Medak (4); Vukašinović udova Milana Jelena, Otočac; Vukašinović Rade (11), Bihać; Vučković Danila Marica (4), Medak; Vukosav udova Đorđa Jelena (4), Dabrica; Dukić Tome Jovan (7), Gračac;  Petrović Janko (3), Cazin; Predojević Simo (4), Stepanovićevo; Radišić udova Lazara Sava rođ. Čabrilo(5), Dabrica; Rajčević Đuro (6), Gospić; Savić Stevan (7), Drvar; Četnik Petar (6), Sinj; Vujović Stanoje (5), Bileća; Jelačić Bogdan (5), Dabrica (U zagradi je broj članova porodice).

[caption id="attachment_69302" align="alignleft" width="300"] Železnička stanica, 1955.[/caption]

[caption id="attachment_69303" align="alignleft" width="300"] Pruga uzanog koloseka, 1955.[/caption]

Prisilne seobe Srba od devedesetih godina 20. veka

Od devedesetih godina prošlog veka, raspadom SFRJ, opet su  za Vojvodinu bili karakteristični i migratorni procesi izbegličkih grupa i pojedinaca. Stizale su  izbeglice i druga lica ugrožena ratom iz bivših Jugoslovenskih republika,  najviše iz Hrvatske. Najveći talas je bio avgusta 1995. godine,  kada su „demokratske vlasti“ Republike Hrvatske, organizovale vojnu agresiju Bljesak i Oluja na područja gde je vekovima živelo srpsko stanovništvo. Tada su proterale preko 250.000 Srba.

Godine 1996. godine u Srbiji je  bilo  229.811 izbeglica  i 29.908 drugih lica ugrožih ratom, koja se ne ubrajaju u izbeglice, ukupno 259.719 lica. Preko 54% izbeglica došlo je u Vojvodinu. Najbrojnije raseljavanje sa Kosova i Metohije  je bilo u leto 1999. godine, dolaskom međunarodnih snaga. Vratilo se samo 5.000 Srba, ali u martu  2004. godine, sa Kosova i Metohije je proterano preko 4.000 Srba. Ako se uzme u obzir koliko je Srba nastradalo, i kolika je materijalna šteta, neshvatljivo   je da još  za takva nedela nije niko odgovarao.

Ne zna se tačno koliko je izbeglica bilo u Stepanovićevu. Navode se podaci da ih je bilo  od 150 do  600. Manje ih se nastanilo u mestu, rasejani su po svetu.

STEPANOVIĆEVO DVADESETIH GODINA 21. VEKA

Dvadesetih godina 21. veka, Stepanovićevo je lepo uređeno Bačko naselje, prigradsko naselje  Novog Sada.  Stanovništvo se bavi poljoprivredom, ali neretko uz to mnogi su odabrali još poneko zanimanje. Kao prigradsko naselje Novog Sada, ima izgled  i elemente  i gradskog načina života. Međutim, prati ga, kao i druga seoska naselja pad nataliteta i odlazak mlađe populacije u gradske centre. Mnogi stanovnici naselja svakodnevno putuju na radna mesta u Novom Sadu. U selu postoji nekoliko novih firmi (Mediteks, Agrostep, Mlinostep), u kojima su se zaposlili meštani. Međutim, Stepanovičani se mogu  ponositi Fudbalskim klubom Omladinac, Džudo klubom istog naziva, koji okupljaju svu mladež mesta, A KUD Stepino kolo je imalo preko 100 nastupa.

Na primer, preduzeće  Agrostep d.o.o je  osnovano 1989. godine. Bavilo se ratarstvom, a od 1995. godine se bavi proizvodnjom stočne hrane, za čiji kvalitet garantuju stručnjaci sa  Poljopruvrednog fakulteta u Novom Sadu. Kompanija poseduje HACCP standard, na osnovu koga potrošačima nudi zdravstveno bezbedan proizvod.  Preduzeće ima  pet maloprodajnih objekata na pet lokacija u Vojvodini. Zapošljava preko 30 radnika.

Tridesetih godina dvadesetog veka, za Stepanovčane poznati i zaslužni dr Jovan Popović, u svome Dnevniku napisao je: „Selo je bilo tu i ono se izdaleka blistalo sa svojim krovovima pokrivenim crvenim crepom. Nedostajao je  trotoar i pločnik. Njih brđane, naviknute na ocedito zemljište, davilo je bačko blato. Zato ih nije bilo teško nagovoriti da izgrade sebi trotoar. Trebalo je samo pronaći kako da se dođe do sredstava za to“. Napisao je:  „...dobar je to narod, izdržljiv i snalažljiv. Stepanovićevcima, naročito onima što su do izgradnje Stepanovićeva živeli na „ Henrike“ ja sam bio najbliži lekar (do 1922.), pa su tako oni mene tražili i našli. Ostale dobrovoljce i koloniste ja sam tražio jer sam smatrao da nam je dužnost da se tim ljudima nađem na pomoći u njihovim najtežim danima. Oni su došli u ove krajeve mahom na gola zemljišta i bez najpotrebnijih alata i poljoprivrednih sprava, često bez zaprege, odnosno sa vrlo slabom zapregom za obdelavanje pet hektara vojvođanske oranice, čemu oni uz to, još nisu bili vični...“. Posle skoro jednog veka, ponovićemo napisane  reči dr Jovana Popovića o Stepanovčanima: „...dobar je to narod, izdržljiv i snalažnjiv“. Dobar narod je human narod, a oni su za svoju humanost dobili vredno priznanje „Zlatna plaketa za najplemenitiji kolektivni podvig“, 2016. Plaketa se dodeljuje  u tradicionalnoj akciji  lista Večernje novosti, dugoj više od pola veka. Meštanin, Hadži Borisav Biga: „Svako je učestvovao koliko je mogao!“  Svojim meštanima, teško obolelim roditeljima  četvoro dece, svojom snalažljivošću i slogom su isplatili bančane kredite, koje su digli za kuću.  Organizovali su seriju akcija (koncerte, fudbalski turnir itd) i tako obolelima i njihovoj deci obezbedili siguran krov nad glavom.Time su održali lekciju iz solidarnosti drugima. (Plaketu je dodelio žiri:  Matija Bećković, Tanja Bošković, Dušan Kovačević, Rada Đuričin, Dejan Bodiroga, Aleksandar Šapić, pukovnik dr Dragan Dinčić i generalni direktor Kompanije Večernje Novosti“, Ratko Dmitrović).

Prošlo je sto godina od ratovanja na Solunskom frontu za novu državu Kraljevinu Jugoslaviju. Ona nestade novim ratom posle koga je stvorena nova Jugoslavija, federacija koja je veoma brzo preformirana u konfederaciju, a ni socijalistučko uređenje  sa bratstvom i jedinstvom nije moglo očuvati jedinstvenu državu,  devedesetih godina lako puče mehurna  država sa teškim krvlju natopljenim posledicama. Ništa od jedinstva na veštačkom bratstvu!  Naravno, u novoj međunarodnoj teritorijalnoj podeli sveta, odigralo se mnogo toga nezavisno od volje običnog čoveka  Balkana, pa i nas u toj državi.

Veza sa zavičajem predaka

Dejtonskim sporazumom  (1995.), Bosna i Hercegovina je  podeljena na: Federaciju BIH (federacija muslimansko-hrvatska) i Republiku Srpsku. Tada su deljene opštine (Stolac), planine (Hrgud) reke... O zbivaljima u kraju svojih predaka,  Stepanovčani se mogu interesovati preko Online štampe (Internet štampe) Republike Srpske:  Glas Srpske, Pres RS, Posebno izdanje Večernjih novosti za Republiku Srpsku itd.

Srpski krajevi u Hrvatskoj su opusteli...

Sećajući se zavičaja svojih predaka- Hercegovine, Like, Bosne itd.,  Stepanovičani obeležvaju datume vezane za Veliki rat i kolonizaciju u mesto koje su im izgradili dobrovoljci toga rata. Međutim, iz Knjige utisaka, formirane  na obeležavanju 20. godišnjice oslobođenja, 1964. godine, može se videti  da je bio prekida u obeležavanju važnijih događaja za selo, što je bila karakteristika za ceu zemlju.

Obeležena je i 25. godišnjica oslobođenja, 1969., a od tada do 1991. godine, nema zabeleški. Od 2009. godine, Stepanovičani  svake godine obeležavaju Dan sela-Vidovdan. Značajnu ulogu u obeležavanju značajnih datuma, ima seoska biblioteka, koja je formirana 1929. godine.  Priključena je Narodnoj biblioteci u Novom Sadu 1960. Godine, kao ogranak „Nikola Tesla“  u Stepanovićevu.  Biblioteka  ima preko 11.000 knjiga, i 316 članova, što znači da je svaki šesti meštanin član biblioteke.

Iz Knjige utisaka 2010:  „Izložba je predivna. Svaka čast!“ …„Hvala svima koji su osvežili ova sećanja. Ovo je nezaboravno!“…„Posle posete Srpskoj kući na ostrvu Krfu i spomen kosturnice na Vidou, ova izložba pokreće jednake emocije.“ Vredna je pomena izložba Nastanak novih naselja u Vojvodini posle Prvog svetskog rata, sa posebnim osvrtom  na deo Dobrovoljačka kolonija Stepanovićevo. U Knjizi utisaka, na  Vidovdan 2018. godine,  između ostalog, zabeleženo je: „Sve pohvale Vučković Mileni na dugogodišnjem trudu na obrazovanju stanovništva. Ambulanta Stepanovićeva“;  „Uživali smo u postavci i druženju. U ime učenika I razreda. Učiteljica V.M „

[caption id="attachment_69305" align="aligncenter" width="703"] Učenici osnovne škole „Aleksa Šantić“ u narodnoj nošnji predstavljaju dobrovoljce, osnivače  Stepanovićeva, 2018.[/caption]

Iz Stepanovićeva se vidi Fruška Gora sa najvišim vrhom ( Crveni čot, 439 m.n.v.). Potomke Hercegovaca u selu podseća na  Hrgud (1108 m.n.v) u Hercegovini, potomke Ličana na obronke Velebita.  Hrgud je kraća a viša planina, ali  i ona  je politički  podeljena.  Istočni deo pripada opštini Stolac u Federaciji BIH, a drugi  opštini Berkovići, Republici Srpskoj. Ima šuma, livada i rastinja,  ali  retka naselja, u kojima je malo Srba. Velebit je Hrvatski, a ispod njega, su opustela srpska sela-agresivnom hrvatskom  vojnom akcijim Oluja 1995.

A t a r a h i a  u  Stepanovićevu

Ali u Stepanovićevu, dobrovoljačkoj koloniji,  nailazimo i na vredan pažnje interesantan spoj zavičajnog, davno zaboravljenog načina života u prirodnim uslovima  Hercegovaca  u dalekoj postojbini predaka i  njihovog potomstva, rođenog u ravnoj srpskoj pokrajini Vojvodini.

[caption id="attachment_69306" align="aligncenter" width="828"] Potomci Aćima Radišića,  nosioca Zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, Stepanovićevo, 2017.[/caption]

Unuka Aćima Radišića,  nosioca Zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, najvišeg ratnog priznanja Kraljevine Srbije,  Snežana A. Radišić, profesorka filozofije u Medicinskoj školi „7. april“ u Novom Sadu i poznatoj Karlovačkoj gimnaziji,   „filozofski“  se  opredelila da već izvestan broj godina proizvodi zdravu hranu, na imanju od 28 ari u Stepanovićevu. Ne bi to bilo neobično da to parče zemlje od 28 ari nije dokupio njen deda Aćim, davne 1935. godine. Svaki pedalj je za porodicu Radišić istorijski vredan! Nazivaju ga Aćimovo parče! Verovatno Epikur sa Samosa, filozof iz vrta ima uticaja na Snežanino opredelenje da ima svoj vrt, da uz redovan prosvetni posao svoje slobodno vreme tu koristi. Vrt je   nazvala Atarahia. Jer, ”... osnovna pretpostavka epikurejstva je da izvor pozitivne motivacije počiva na zadovoljstvu, ali takvom zadovoljstvu koje, u dugovečnoj perspektivi neće dovesti do više patnje i stradanja nego što donosi prijatnost”.  Kako kaže Aćimova unuka, u  polju, na njivi, oseća zadovoljstvo, spokojstvo i mir, „naravno, kroz neprekidnu akciju“, kopajući i pleveći njivu, pa iako  baš  ne priznaje,  uz prosvetnu platu,  ima i neku materijalnu korist.  Ideja zajedničke bašte  (Commynity gartens)  nastala osamdesetih godina u Australiji, brzo se širila po svetu, a baš u Melburnu dugo godina žive njene  sestre Dobrila i Biljana sa porodicama, i na porodičnom okupu  u Stepanovićevu, Snežin  vrt  Atarahia ih sve emocionalno veže za  korene u dalekoj  Hercegovini, zavičaju njihovih  predaka, a naročito na dede Aćima, Lazara i  Vasilja Radišića. Obronci Fruške Gore ih podsete na hercegovački Hrgud, o kojem su slušale razne priče, koje prenose mlađim naraštajima. Kao da  tišina  u Atarahii u Stepanovićevu čuva njihove  pretke.

[caption id="attachment_69307" align="alignright" width="300"] Ovako je počelo na Aćimovom parčetu - „Ataraxii“ u Stepanovićevu[/caption]

U dalekoj Dabrici i kojoj danas živi  samo oko 300  ljudi (oko 130 Srba), ljudi se bave proizvodnjom bilja, naročito lekovitog smilja.  Danas je taj kraj očišćen od Srba Hercegovaca. Ono malo što je ostalo nastavlja tradicionalno da se bavi  zemljoradnjom i stočarstvom. Međutim, postaje veoma unosna proizvodnja mirisnog i lekovitog smilja.  Nekada je korišćeno kao samonikla biljka, danas postoje hektarske plantaže. Po uzoru na pretke, koji su to bilje sakupljali,  profesorka filosofije  u ravnoj Bačkoj počinje  gajiti i tu mirisnu lekovitu  biljku. Počela je da gaji i medonosno bilje, jer se sin Vladan, student prava,  praunuk Aćima Radišića,  počeo baviti  pčelarstvom. Iako je na nekadašnjem Marijinom majuru gajeno  pčelarstvo, te Vladanovo pčelarstvo može podsećati na tu tradiciju, ali, ono Radišiće više podseća na rodni kraj njihovih predaka u Hercegovini.

[caption id="attachment_69308" align="alignleft" width="300"] Vladan Koprivica na Srpskom groblju u Solunu, 2013.[/caption]

Kao šesnaestogodišnji gimnazijalac, Vladan Koprivica je 2013. godine odao počast stradalim Soluncima, posetivši Zejtinlik, evocirajući i potvrđujući  priče svoje porodice na stradanje svoga pradede Aćima i njegove braće Vasilja i Lazara Radišića, kao i hiljade drugih ratnika. Radišiće  su ubile  ustaše muslimani  na  Vidovu polju  i bacili u jamu 1941. godine, ne znaju u koju. Po pričama starijih, što je potvrđeno u više zapisanih tekstova,  u  Stocu i okolnim selima,  od 22. do 28 juna pohapsili  su sve muškarsce od 16 do 60 godina, sa naredbom: „Ne treba ostaviti ni srpsku mačku, a kamoli dijete.“ Prema nepotpunim podacima, na Vidovom polju, 1941. godine, ubijeno je  i bačeno u jamu oko 15 ljudi iz sela Dabrice, opština Berkovići.

Ako do sada bar neki sokak ili ulica u Stepanovićevu nije dobila ime po ovom velikanu vitezu, porodica Radišić se odužila koliko je mogla. Tu je Atarahia na Aćimovom parčetu od 26 ari.

Izvori:

Vajs dr Arčibald Rudolf: Čujte Srbi!, Logos, Beograd, 2006.

Gaćeša, Nikola: Agrarna reforma i kolinizacija  u Bačkoj 1918-1941,  Matica Srpska,  Novi Sad, 1968

Erić, Milivoje: Agrarna reforma i kolinizacija u Jugoslaviji 1918-1941, Veselin Masleša, Sarajevo, 1958

Milović, Gojko: Ustanove agrarne reforme Kraljevine Jugoslavije 1919-1941, udk 930.332.2(497.1) „191971941“

Uzelac, Dušan: www.arhivpozarevac.org.rs/dokumenta/ srbija i branicevo u velikom ratu web.pdf...Srbija i Braničevo u velikom ratu 1914-1918., Istorijski arhiv Požarevac, 2014.,  posebna izdanja

Brkić, ing. Vladimir Brkić prof. Vasa S. Kolak. STEPANOVIĆEVO monografija (1919-2.000), „Mediteks“ Sepanovićevo, 2002.

Katalog odlikovanja Republike Srbije, vojnih spomen-medalja i vojnih spomenica, Ministarstvo odbrane, Beograd, 2016., digitalizovano izdanje, PDF

Kolak, Vaso: Dobrovoljačka kolonija Stepanovićevo, 1956., Matica Srpska, rukopisno odelenje

Kolak, Vaso Ilija Petrović: Dobrovoljačka kolonija STEPANOVIĆEVO, cvetnik, Novi Sad, 1999.

Korica- Aćimović, Zorica: Prigrevica, SANU, Beograd, 1997.,   Portal Poreklo,  Digitalna biblioteka hronike sela

Petrović, Ilija: Stepanovićevo 1919-1945 (Drugo popravljeno izdanje), Novi Sad, 2009.

Stojaković, Mihajlo: Srpski dobrovoljci u u oslobodilačkim ratovima, Dnevnik, novembar 1993. godine; feljton od 8.do 25 novembra 1993.

https://www.seribd.com/document/299264931/šta-sam-video- i-preživeo-u-velikim-danima-saopštenja-jednoga-prijatelja-iz-teških-vremena-ra-rajs

Arhiv Vojvodine: Kutija  br. 420 - Sumarni sadržaj kutije AP na velikim posedima u opštini Stepanovićevo

Arhiv Vojvodine, fond  br. 98  Komisija za likvidaciju AP, Novi Sad (1919-1941.)- posedi oslobođeni od agrarne reforme

Arhiv Vojvodine, fond br.99- Komisija za likvidaciju AP-Vukovar (1919-1941)

Novi Sad, 5. novembra 2018.