https://www.peacefulpillhandbook.com/

The ONLINE (AND PRINT) Peaceful Pill EHandbook series of books provide research and information on voluntary euthanasia and assisted suicide for the elderly, those who are seriously ill & their family/ friends. 

The books provide practical information about end of life strategies such as over-the-counter and prescription drugs, gases and poisons as well as options available for foreigners in Switzerland where assisted suicide and voluntary euthanasia are allowed under certain circumstances.

Each approach is rated according to its peacefulness and reliability. 

A full legal analysis of each approach is provided giving an important insight into the laws surrounding assisted suicide and voluntary euthanasia.

https://www.peacefulpillhandbook.com/store/product/ppeh/

Description

The Peaceful Pill eHandbook is concerned only with strategies that are reliable and peaceful.

The Peaceful Pill eHandbook is published for people aged 50 years and over (or who are seriously ill or who have other valid reasons for wanting this sensitive information) and their friends and family.

Photo ID will be required if we are unable to ID you online.

How The Peaceful Pill eHandbook Works

• Subscribers are issued with personal log-in details by email
• Subscriptions are created within a few hours of purchase (max 48 hours)
• > 6 updates are provided per 12 months with breaking news / developments
• Print: the whole book or a page selection can be printed
• Access using Macs/ PCs, iPads/ iPhones, Tablets & Androids
• No 3rd party / special software needed
• Text & Videos can be magnified for better reading
• Free Membership of Exit’s online forums (on approval, with photo ID, after 1 month wait period)
• Renewable subscription option at 50% discount

The Peaceful Pill eHandbook ranks the most important, effective & peaceful end-of-life strategies according to Exit’s unique Reliability-Peacefulness Test.

The live ONLINE format allows the book to be regularly updated, ensuring the most up-to-date information possible.

Book Contents

Preface
Introduction
Suicide & the Law
The Peaceful Pill
The Exit ‘Reliability-Peacefulness’ Test
Hypoxic Death & the Exit Bag
Carbon Monoxide
Lethal Inorganic Salts
Detergent Death
Introduction to Drugs
Drugs & Vomiting
Drug Options – Morphine
Drug Options – Propoxyphene
Drug Options – Amytriptyline
Drug Options – Chloroquine
Drug Options – Insulin
Drug Options – Chloral Hydrate
Drug Options – The Lethal Mixtures
Drug Options – Nembutal
Availability of Nembutal
Internet Scammers
Testing & Storage of Nembutal
Administration of Nembutal
The Peaceful Pill Project
The Swiss Options
Final Considerations
Exit RP Table
References
About the Authors
Join Exit International

About The Peaceful Pill eHandbook (recap)

• Subscription period is 24 months after which the eHandbook can be renewed at 50% discount.
• Subscribers are issued with a unique login & password
• PPeH contains text, image & videos
• Videos include printable transcripts for the hearing-impaired
• PPeH can be magnified for the sight-impaired & can be printed on demand
• PPeH subscription provides access on approval to the Peaceful Pill forums (1 month wait applies to new subscribers but can be waived if reasons exists)

Tech, Legal & Tax Stuff

• PPeH can be used across all devices inc iPads/ iPhones & Androids (no 3rd party software needed)
• Upon purchase, your email address will be used as your log-in username.
• The online edition is sold only to folk who are over 50 years of age, of sound mind or who are seriously ill.
• Photo ID may be requested before a subscription is created.
• Note – the eHandbook is not available for reading on Kindle unless using Kindle’s Silk Browser.
• Orders are processed within 48 hours of purchase
• eHandbooks are subject to VAT depending on the country of purchase (EU VAT rates range from 17% – 27% depending on the country; print books are taxed at flat 6%)
• https://www.peacefulpillhandbook.com/store/product/ppeh/

Svedocanstva lekara o "SMRTI"

http://www.eduzdravlje.com/434421195

-Rudolf Smit - The Self Does Not Die: 104 Cases of Verified Paranormal Phenomena from NDEs; 50:37 min.

-Dr. Jeffrey Long’s, God and the Afterlife – Science & Spirituality Have Collided

New Near-Death Experience research from Dr. Jeffrey Long challenges science’s understanding of the afterlife.

- Dr Penny Sartori: Near Death Experiences; 34:20 min.

- Near-Death Experiences on the Intensive Care Unit; 41:26 min.

- French Anesthesiologist talks about Near Death Experience (NDE) - Dr Charbonier; 29:06 min.

- The Cardiologist on the Near-Death Experience 1; 27:10 min.

- Famous Cardiac Surgeon's Stories of Near Death Experiences in Surgery; 12:00 min.

- Scientist photographs soul leaving body; 7:02 min.

- Hirurg, Врач о Боге; Na Ruskom ; 13:00 min.; Nema mogucnost prevoda!

- Христианские свидетельства; Na Ruskom, 10:49 min,; Ima mogucnost prevoda!

- Ispovest Doktora! Na Ruskom! Рассказ врача о показанных ей в аду бесах, мучениях грешников и истинном облике современных людей; Na Ruskom, 10:04 min.; CC- Ima mogucnost Google prevoda!

- Proof of Heaven: Interview with Dr. Eben Alexander; 14:00 min.

  27:10 min.

Smrt - Pravoslavni pristup............

Dok citate clank ispod, poslusajte Pravoslavno Crkveno pojanje, 78 muzickih videa, za uspokojenje dusevnog bola ..........- https://www.youtube.com/playlist?list=PLBJA8fh6d4xGTvBAzxNuJwARAomzXkiPu

http://www.pravoslavie.ru/srpska/51143.htm

(FLV файл. Продолжительность 33 мин. Размер 201.7 Mb)

Смрт је судбина свих људи на земљи и од ње нико не може побјећи. Ми се плашимо смрти као најгорег непријатеља и горко оплакујемо оне које је она узела. Али при том, проводимо свој живот као да смрти уопште нема, као да смо вјечни на земљи. У најновијем издању серије «Православље» о смрти размишљају свештеници, монаси, духовници.

Протојереј Андреј Ткачов
Књиге протојереја Андреја Ткачова на српском језику издаје издавачка кућа „Бернар“

 http://www.pravoslavie.ru/srpska/116149.htm

О СМРТИ. ПОГЛЕДИ.

Dok citate clank ispod, poslusajte Pravoslavno Crkveno pojanje, 78 muzickih videa, za uspokojenje dusevnog bola ..........- https://www.youtube.com/playlist?list=PLBJA8fh6d4xGTvBAzxNuJwARAomzXkiPu

Прича се тиче Почајевске Лавре, у годинама религиозних конфликата у Западној Украјини. У Богородичиној цркви се окупио велики број бранилаца вере, по чину ништа мањем од протојерејског. Паметне очи, густе браде, озбиљне речи. Дискутовали су, саветовали се, уздисали, слегали раменима, износили предлоге. Једно питање: шта чинити?

Појачати молитву. Договорити се са властима. Тражити компромисе на лицу места. Претрпети све, можда ће проћи. Чврсто бранити веру.

Све муче исти проблеми. Како сачувати народ? Како одржати парохије? Где тражити помоћ? Питања је више него одговора, и свако на свој начин, поламо мутно разумева ситуацију. Ипак, да се сви сложе са једним одговором, – тога није било. Није се чуо.

У тренутку када се невесела дискусија распламсавала, у просторију је ушао схимник, отац Димитрије. Тек што је оздравио. Тресла га је грозница, те је био одевен у сељачки капут од овчијег крзна, преко подрасника. Исти сељак са Буковине.

Мало је слушао о чему се говорило, а онда је замолио за реч.

Беседио је кратко, и просто, на тој смеси руског, украјинског и црквенословенског, са малим румунским акцентом, на који филолози гунђају, а „професионални“ украјинац режи.

– Оци, – обратио се, – ја сам од малих ногу монах. И тако сам бедно живео, да ми је страшно и да се сећам. Када бих гризао хлеб, десни су ми крвариле. Тако сув хлеб сам јео. Сладолед у животу нисам пробао. А девојку, не да нисам никада пољубио, него нисам ни за руку држао. Шта сам знао од живота? Кисели купус и седамнаесту катизму. Молио се Богу сваког дана, постио, спавао. Недавно сам се разболео. Озбиљно. Чујем: смрт долази. И да знате, свети оци, уплашио сам се.

Ту је изгубио глас, и из очију су му потекле две тешке сузе.

– Шта од живота да очекујем? – наставио је схимник после мале паузе. – Од малих ногу сам се за смрт спремао. Она је дошла, и ја сам се, видите, уплашио.

Он се опет ућутао, као да га је неко невидљивом руком пажљиво ухватио за грло. Више није ништа говорио. Пожелео је свима помоћ од Господа, и повукао се у келију.

Остали смо ми, сабор заштитника Православља. Понеко је обрисао сузу. Било је некако чудно настављати даље разговор о спасењу Цркве, због очигледне историјске беде. Чак не чудно, него срамотно. Зато што, просечно, гледано на нашу ухрањеност, и лепоту наших напрсних крстова, и на друге другостепене знаке, било је јасно да је наша беда далеко од завршне фазе.

Одједном смо осетили да је смрт свима за леђима, а нико се посебно, осим схимника, из неког разлога није уплашио. Вероватно, јер смо у детињству и сладолед јели, и будуће супруге за руке држали. Уопште...Види се да постоји овакав закон: ко је бољи, он се и боји, а ко је мањи, тај покушава да реши велика питања.

Тадашња дискусија је ускоро утихнула. Решили смо да бранимо веру, свако према својој моћи. Потом је била трпеза, и сви су се разбежали. И Црква живи још увек, премда страда. И Лавра Богородице Почајевске стоји као бедем међу непријатељима. А схимник се упокојио. Мир души његовој и праху његовом.

Бог зна да ли су сви запамтили тај дан. Ја јесам. Ето, решио сам да га запишем.

***

Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим. Као по обичају, многи суседи су дошли да се опросте. Претежно жене. Гробље је било дубоко у шуми. Около се чуло њихање грана. Зелено. Тихо. Мирно.

Предали смо тело земљи. Отпевали вечнују памјат. Народ је почео полако да се разилази. Скоро свако од мештана има неког свог, поред, у земљи. И људи су, успут, прилазили својим гробовима. Неко да се помоли, неко да намести цвеће, или почисти ђубре. Чујем, једна старица, крај гробног крста разговара са супругом. Гледа на фотографију, милује крст и говори:

– Много рада. Са унуцима седим, кћерки помажем. Здравље је, као што знаш, онако. Ти си тамо миран, а ја овде у бригама.

Заћутала је на неколико секунди.

– Али ме немој још звати к себи. Буди ту сам. Имам још много ствари овде да обавим. Ко ће, осим мене, кћерки да помаже? Чујеш ли ме? Не зови ме још. Доћи ћу ти ових дана, посетићу те.

Помиловала је крст, и упутила се ка излазу.

***

Постоји чекић, постоје и клинови. Шта је ту необично? Чекић је једно од најстаријих оружја, којим се човек користи. Али, ако се из неког разлога, умом и слухом, задесите на Голготи, звук чекића, који забија клин, имаће сасвим други смисао. Ови звуци удараца, гвожђа о гвожђе чула је Богородица. И срце јој се цепало. Плот Сина су кидали квожђем, а утробу Мајке је пресецало неко сасвим друго оружје.

Ево зашто се молитве о човеку, који стоји пред вратима смрти често посвећују Богородици. Када сахрањујемо ближњег, Она је најбоља Помоћница. Када закуцавају гроб, и од звука удараца чекића у клинове, покојникови ближњи губе свест, тада, као нико други, Богородица може да помогне.

Колико пута сам, као свештеник видео људе, који падају у несвест при погледу на гроб, који се спушта у дубину раскопане јаме! Колико пута сам видео људе, који губе свест при звуку чекића који закуцава поклопац! О чему сам тада размишљао?

Јасно се сећам. Размишљао сам, једини начин да избегнемо овај неминовни ужас је да проживимо живот тако, да нам не буде страшно да одемо Господу. Тада ће спокој и неустрашивост осенити све који стоје поред гроба.

Схватио сам то одавно. Али, схватити и урадити, није исто.

***

„Напишите, молим Вас, себи читуљу. Унапред. Да би се могла у локалном листу тиражирати. Веле, заувек нас је напустио добри, породични човек, и тако даље... Пет-шест реченица. Напишите самом о себи, са оне друге стране, после смрти“. Такав писмени задатак, бих дао заинтересованима, одраслим људима. Деци у школи је још увек рано да тако нешто пишу. Једном је у историји, погрешна читуља, о још увек живом човеку, направила велике промене у његовом животу.

1888. године, шведске новине су грешком одштампале читуљу о смрти Алфреда Нобела. Заправо, умро је његов брат Емил. Нобел је прочитао о својој смрти много непријатних речи. Новине су писале да је умро „краљ динамита“, „трговац смрћу“, „милионер на крви“, и тако даље. Нобел је са ужасом сазнао, шта о њему мисли заједница. Мисао о томе да ће, у очима човечанства, остати „продавац смрти“ и ништа више, дубоко га је потресла. Тако настало Нобелово завештање, и истоимена награда. 31. милион шведских круна је изумитељ динамита завештао хемичарима, физичарима, лекарима, писцима и борцима за мир. Онима који су успевали у да смање потребу за многобројним армијама, који су успели у борби са робовласништвом сваке врсте, и у очувању мира међу народима.

У коренима ове појаве – Нобелове награде – садржана је анегдота, погрешна читуља. Размишљам, како бисмо можда могли, сви ми, свако по могућности, да напишемо резиме сопственог живота. Вероватно да ће макар једну особу такав текст узрујати, и добре животне промене ће доћи на свет. Памјат смертнаја, она је... стваралачка.

Протојереј Андреј Ткачов
Књиге протојереја Андреја Ткачова на српском језику издаје издавачка кућа „Бернар“
Са руског Ива Бендеља

02 / 10 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/116149.htm

http://www.pravoslavie.ru/srpska/114056.htm

БОГ ЈЕ РЕАЛНОСТ

 Dok citate ovaj clanak ispod, poslusajte Pravoslavno Crkveno pojanje, 78 muzickih videa, za uspokojenje dusevnog bola - https://www.youtube.com/playlist?list=PLBJA8fh6d4xGTvBAzxNuJwARAomzXkiPu

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

***

Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен.

Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије.

Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом.

Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл.

Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек:

У безверју је сух, опустошен,
А неподношљив терет данас носи...
И схвата да је сав упропаштен,
И жеђа веру – али он да проси...

Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања.

Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква.

Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека.

Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући.

Али ја сам тек почео причу о Богу.

Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“.

Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Ива Бендеља

10 / 11 / 2018

Протојереј Андреј Ткачов
Књиге протојереја Андреја Ткачова на српском језику издаје издавачка кућа „Бернар“

САМООБМАНА ЈЕ ГОРА ОД ГУБЕ: ПРИЧА ИЗ НАШЕГ ВРЕМЕНА

http://www.pravoslavie.ru/srpska/116886.htm

 Dok citate ovaj clanak ispod, poslusajte Pravoslavno Crkveno pojanje, 78 muzickih videa, za uspokojenje dusevnog bola - https://www.youtube.com/playlist?list=PLBJA8fh6d4xGTvBAzxNuJwARAomzXkiPu

Наш живот је пун загонетки. Оно што сматрамо штетним често нас одведе до доброг завршетка. А оно што сматрамо корисним нас често лишава добробити. И чак и када нам Господ пружа очигледно чудо да нас уразуми, избор је увек на човеку, а тај избор каткад може бити неочекиван и непредвидив.

У храм једне јужне руске епархије, 2006. године, ушла је 85-годишња старица. Њено лице, која је она брижно скривала завојима, било је покривено чиревима. Првобитно је Надежда Ивановна била протестанткиња, а после је дуго времена ишла код пентакосталаца, верујући да ће тамо наћи мир својој души.

У последњих десет година њеног живота упала је у тешке муке: оболела је од губе (или је барем тако она сама називала своју необичну болест, а у цркви нико од ње није тражио лекарско уверење). Ови наводи звуче готово невероватно, али упркос распрострањеном веровању, трајно хоспитализованих лепрозних болесника је свега 35% од њиховог укупног броја. Остали се лече амбулаторно и пролазе надзор у месним диспанзерима, то су углавном они који не болују од активног облика лепре.

Како год, али лице ове јадне жене је било поједено болешћу, чије су ширење на једвите јаде спречавале специјалне инјекције. Ти страшни чиреви су је доводили до јада. Приметила је застрашујућу болест исувише касно и не знајући шта ће од себе пала у очај. Ништа није помагало: ни лекови, ни лична усиљена молитва, ни полагање руку у пентакосталним обредима, који су јој узалуд обећавали Божију благодат и брзо исцељење.

Тешко је рећи како се код ње појавила жеља да пође у православну цркву. По свему судећи се разочарала у своју веру и била је спремна да пође било где, ако је било икакве шансе за помоћ. Али, можда се на крајњим границама безизлазности и унутрашњег очаја у њој пробудио зов и чежња за нечим истинским, можда је то био искрени глас савести побуђен с висина, који јој је указао на једино право решење.

Поред тога, она је осећала страх, управо онај страх који многи осећају на прагу храма, када душа искрено иште сусрет с Богом, трага за благодаћу коју дарују само Свете Тајне. Али истовремено се унутар душе налази несавладиви зид, који спречава одлучујући корак, што значи исповедити се свештенику и прикључити се православном богослужењу. Надежда Ивановна се бојала да ће бити одбачена, да ће је прогнати из цркве и да нико уопште неће марити за њу. Стога се одлучила на следећи несвакидашњи корак. Тог јутра, пре него што се коначно одлучила да дође у цркву, помолила се и надајући се да ће добити неки тајни знак, у складу са веровањима пентакосталаца, негледајући је трипут отворила Свето Писмо. И сва три пута је отворила књигу на исто место, тамо где је жена Хананејка, која је била незнабожац, молила Спаситеља да јој исцели запоседнуту кћер. Ипак, Господ је искушао веру Хананејке, испрва је ни не удостојивши одговора, а после њених упорних молби јој се обратио речима: «Није добро узимати хлеб од деце и давати га псима». Јер та жена није била део Богоизабраног народа. Али и на тако строги одговор она је смирено прозборила: «Тако је Господе! Али и пси једу мрве које падају са стола њихових господара». Тада јој је Спаситељ одговорио: «О, жено! велика је вера твоја; нека ти буде по жељи твојој». И молба Хананејке је била испуњена (видети: Мт. 15: 21–28).

Наравно, не бих волео да неко од наших читалаца понови такав поступак који је веома сличан гатању, али у датом случају Надежда Ивановна је поступила управо тако, налазећи се притом ван Православља. Примила је ове јеванђељске речи као да су упућене баш њој, у смислу да и ако је недостојна ипак је нико неће лишити малецних мрва милостиве помоћи које може добити само у православном храму. И тако осокољена, она је пожурила у оближњу православну цркву.

У току је била Божествена Литургија. Надежда Ивановна је тихо стала иза свих, слушајући богослужење. И почело је читање Јеванђеља. Како је само била задивљена када је чула тај исти текст о молби Хананејке, о њеном искушењу од стране Спаситеља и Његовој чудесној помоћи као одговору на скрушену веру те жене.

У Надеждиној души жедној смисла десила се промена, осетила је у свему што се догађало присуство Бога. Сада, обливена сузама, пришла је свештенику који је управо изашао из олтара како би примио исповести и испричала о себи све: како болује, жели да се излечи, али да је дуго време била с пентакосталцима. На крају се обратила молбом: «Верујем да ме Господ неће одбацити, иако не припадам Православној Цркви. Молим вас, причестите ме». Њена молба је била превише узаврела од емоција. Отац Димитрије је пажљиво саслушао њену причу, а затим благонаклоно, али довољно тврдо одговорио: «Не, ви се не можете код нас причестити, ако не примите Православље». Јер први емотивни налет са жељом примити Причешће зарад исцељења још увек не сведочи о чврстој одлуци да човек хоће да постане православац и да је спреман да живи у складу са правилима Цркве. Ипак, отац је исказао и неопходно милосрђе: «Имамо икону Светитеља Николе Чудотворца, тај угодник Божији је помогао многим страдалницима. Могу да вас помажем јелејем из кандила које гори пред његовом иконом».

Сложила се. Треба приметити да је за протестанта овакав предлог свештеника духовно искушење, јер они не поштују свеце, нити иконе, а тим пре се не моле свецима пред њиховим иконама, клоне се материјалних светиња као што је јелеј од кандила. Она је осетивши истину у речима свештеника прихватила његов предлог. И мада икона Светог Николе још није била освећена, јер је тек стигла у храм, отац Димитрије је помазао болесницу јелејем из кандила.

Надежда је отишла смирена и пуна душевне радости: благодат Божија се дотакла ње. Рекло би се да њеном одушевљењу није било краја и да је њена одлука о избору једине праве вере унапред била донета.

Опет се појавила у храму кроз две недеље. И шта се десило? Од пређашње болести није остало ни трага. Губа, или каква год да је у питању била болест, је у потпуности нестала.

Свештеник се неописиво обрадовао. И за њега је то чудо било неочекивано. Најискреније, мило се осмехујући обратио јој се речима: «Ето видиш, Господ ти је помогао баш у Православној Цркви, тако да сад треба да донесеш одлуку». Свако би рекао да је ту све очигледно. Господ јој је указао Своју милост, наочиглед свих пројавио дејство Своје благодати у православном храму. Али хајде да овде застанемо. Ипак поред Божијег дејства такође постоји и наш одговор, одзив самог човека на Божији позив. А у датом случају одговор исцељеног човека се није испоставио онаквим какав очекујемо… Пребацујући се с ноге на ногу, као кривац са помешаним осећањима захвалности и неодлучности, Надежда Ивановна је рекла: «Да, у праву сте, мени је овде помогао Сам Господ. Али, оче, имам већ 85 година, то није узраст за промену вере. Тешко ми је да унесем неке кардиналне промене у свој живот. Може ли све да остане како јесте?» У томе је било неке самообмане, као да се човек буквално покушава скрити од Божијег позива, усред страха од животних промена. Свештеник је био зачуђен, али није могао да иде против жеље људског срца. На томе су се и растали. Отац више није видео ту жену у цркви.

Можда је само и дошла да би се исцелила. А отишла када је добила шта је тражила. Могуће да су јој се у души за ово време десиле и још неке радосније промене. Судбина ове жене је скривена од нас, али мало је вероватно да ју је Господ лишио неких нових покушаја уразумљења.

Чудновата је Божанска Промисао. Човеку друге вере, кога растрзава болест, дарује исцељење у православном храму, када иствовремено многи православци страдају од истих таквих болести и не исцељују се. Упркос томе они и даље остају у Цркви. А протестанткиња, која је дуго време била са пентакосталцима, добила је у православном храму испуњење своје највеће молбе, али није у себи нашла довољно снаге да ту и остане.

У томе се крије Божија мудрост: људе са снажном вером васпитава за спасење кроз животна страдања, а људе са слабом вером кроз сведочење о Истини чудесном помоћу и слабљењем њихових јада. Па ипак, док позива човека, укључујући ту и чудесна исцељења, Господ Бог никада не подвргава нашу слободну вољу насиљу. Коначни животни избор увек сам прави човек.

Жалосно је да су многима од Бога потребни телесно здравље, комфор, материјално благостање, а не чиста вера и спасење душе у вечности.

Свештеник Валерије Духањин
С руског Александар Ђокић

30 / 10 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/116886.htm

Svedocanstva o Bogu - na www.eduzdravlje/EduPravoslavlje#1/Svedocanstva o Bogu/
«Душа после смерти». Священник Димитрий Беженарь - http://www.eduzdravlje.com/434290400

Meet the Man Who Saved 160 People From Suicide

By Celestine Chua   |   Life Lessons, People Skills, Relationships

Today I want to share someone inspiring with you. 🙂 His name is Don Ritchie and he had saved 160 lives in his lifetime — that’s just the official estimate. The real number is said to be 400 according to his family.

Don Ritchie

How did he do that?

Don happened to live near The Gap, an ocean cliff at Sydney. It is a popular visitor destination which has gained infamy as a suicide spot over the years. It is estimated that about 50 people end their lives here each year.[1]

The Gap, an ocean cliff in Sydney. It’s located at the entrance to Sydney Harbor. It is a well-known place for suicides in Australia.

As individuals walked up to the cliff, looking at the crashing waves below and wondering whether to jump, Don would approach them with a smile asking, “Why don’t you come and have a cup of tea?“

Accepting his offer, these people would be invited into his home where they would have a chat over tea. No counseling, no advising, no prying. Just one human being lending a listening ear to another. Some of these people had mental problems, some had medical illnesses, some are just people going through a rough patch in life. For many, a listening ear was apparently what they needed as they changed their minds about jumping after the chat, and turned back home.

As Don put it in this video,

This was what Don did for almost 50 years. Talking to the people who walked up the cliff and were contemplating suicide. Extending a helping hand. Giving them a listening ear. And saving countless from suicide in the process. One woman whom Don and his wife saved would write back or visit about once a year, letting them know that she is happy and well.

In 2006, Don was awarded the Medal of the Order of Australia for “service to the community through programs to prevent suicide.” Him and his wife Moya were named “Citizens of the Year” for 2010 by Woollahra Council, the local government authority responsible for The Gap. He also received Local Hero Award for Australia in 2011.[3] Don died in 2012 at the ripe old age of 86.

Don didn’t manage to save everyone in his time, naturally. Some were already gone by the time he rushed to the cliff. Some rejected his invitation and jumped. Sometimes he would climb over the fence and forcibly hold them while Moya called the police. Once it almost cost his life as the woman tried to launch herself over the side, with Don being the only thing between her and the abyss![4] 

Yet, Don didn’t weigh himself down with those who were lost. He said that he could not remember the first suicide he witnessed, and none had plagued his dreams. He did his best with each person, and if he lost one, he accepted that there was nothing more he could have done.[4]

What can we learn from Don’s story?

Sometimes, in our very busy life, we tend to forget about people.

The people who need help, who are just trying to do their best to get by, who are facing their own stresses and worries.

The people who are next to us, or are behind the computer screens at the receiving end of our email/message, or are donning official roles and titles but are people nonetheless.

We may sometimes forget that they are people. Sometimes, we may think of them as objects to help us get things done. Or we may think of them as people who have it altogether, and it doesn’t matter what we say to them or how we treat them — they can deal with their own issues and emotions as we have our own problems to deal with.

But that ain’t true. Every human being is a person. A person with feelings, thoughts, aspirations, fears, responsibilities, and commitments. Just as we’re struggling with our problems, the person next to us, opposite us, or at the other side of the world using the internet to communicate with us also has their own problems that they are struggling with. Just because people aren’t screaming about their issues or aren’t walking around with a tag saying that they are stressed or frustrated doesn’t mean they don’t have their problems.

So how about stopping to show some kindness to a fellow person? 🙂

• Send a simple text to check how a friend is doing
• Start a conversation with someone
• Give a smile to a stranger or service staff
• Give a hug
• Give a genuine compliment to someone who did good work
• Give someone a call to say hi
• Lend a helping hand to someone who has a problem. For example, if you have a friend who is trying to find a job, see if they need help with their resume, or if they need pointers on job search. Or if you know someone who just went through a breakup, see if they need a listening ear or want to hang out.
• Send a thank-you note to someone who made a difference in your life
• Give a tip to someone who gave great service

So the funny thing about today’s world is that when you try to be friendly and kind, some people may think you are crazy. Some may react adversely and push you aside. Some may be busy and not be able to take you up on your offer (though that doesn’t mean they won’t do a rain check).

But there will be some people who will need this care and love, right now, right when you show it. Perhaps they don’t even know that they need it. Perhaps they may push away your offer of kindness, only to take it up soon after. Perhaps they will react with shock as they never thought someone would care, and then gratefully reciprocate.

For these people, your small little act will make a world of a difference. You may think it doesn’t matter, but it does make a big difference to them. Just as Don’s little invitation for tea and a chat may seem inconsequential to practical people of the material world, such human touch and empathy is exactly what is missing in our world today.

You never know whose life you may change in the process. And perhaps in doing so, you may end up changing your life too. 🙂

Check out my kindness challenge, which consists of 14 tasks of kindness over 14 days: Kindness Challenge Overview

Other articles I’ve written on inspiring individuals 🙂

• Barbie Thomas: Body Builder with No Arms, Mother of Two
• 11 Life Lessons to Learn From Steve Jobs
• 7 Inspiring Lessons I Learned from a Blind Stranger

https://personalexcellence.co/blog/don-ritchie/

Share this page